Након Сирије, Либије и Нагорно Карабаха, отвара се ново ратиште у свету
Нова обнова сукоба после тридесетогодишњег прекида ватре у региону
Нови рат између Марока и Народно-ослободилачке војске Сахаравија започео је у западној Сахари након тридесетогодишњег прекида ватре у региону. Западна Сахара је спорна регија на афричкој обали Атлантика. Мароко контролише око 80% територије, укључујући фосфатне слојеве у земљи и воде богате рибом.
СПРЕМА СЕ ХАОС У СРЕДЊОЈ АМЕРИЦИ: Ураган Ајота прешао у највишу категорију, почела евакуација
И ПАПА БИ, СИНЕ: Пукла брука, први међу католицима дао божански лајк обнаженој Бразилки на Инстаграму (ФОТО)
Званични став Краљевине Мароко је да је Западна Сахара саставни део земље, упркос пресуди УН-а да народ Сахарави има право на самоопредељење.
"Фронт Полисарио", уз извесну подршку Алжира, водио је рат за независност од 1975. до 1991. године који се завршио у септембру 1991. уз посредовање и медијацију УН-а.
Међутим, планирани референдум о самоопредељењу више пута је одлаган због спора између Марока и Фронта Полисарио око састава бирачког тела и статуса територије. Преговори о ситуацији у Западној Сахари укључују Мароко, Фронт Полисарио, Алжир и Мауританију. Они су суспендовани на неколико месеци.
Мароко је 13. новембра покренуо војну операцију за отварање пута према Мауританији у региону Западне Сахаре, тврдећи да је ова операција потребна да би се окончале "провокације" Фронта Полисарио (забрањене у деловима Западне Сахаре под мароканском контролом, док их УН сматрају легитимним представником народа Сахарави у региону) и "зауставили блокаду" камиона који су путовали између подручја спорне територије под контролом Марока и суседне Мауританије, и "обновили слободан промет цивилног и комерцијалног саобраћаја."
Мароканска војска је већ заузела гранични прелаз Гергерат који се налази на ничијој земљи коју формално контролише Фронт Полисарио и његове оружане снаге - Народноослободилачка војска Сахаравија.
Прелаз се налази надомак јужне обале спорне Западне Сахаре, дуж пута који води до Мауританије, неких 380 километара северно од Ноуакшота, тампон зоне којом патролирају мировне снаге Уједињених нација.
Као одговор, Фронт Полисарио је саопштио да је Мароко прекршио прекид ватре и "запалио рат", а генерални секретар Фронта Полисарио, Брахим Гали, издао је председнички указ (он је шеф Арапске демократске републике Сахрави) најављујући крај посвећености примирју потписаном између Фронта Полисарио и Краљевине Мароко 1991. године.
Од 15. новембра, Народноослободилачка војска Сахаравија саопштила је да ће почети да врши нападе на снаге Краљевине као одговор на њихова кршења прекида ватре.
Они су наводно извели неколико напада наносећи губитке дуж мароканског зида Западне Сахаре (који присталице Полисарија често зову и "Зидом срама"). Марокански зид Западне Сахаре представља приближно 2.700 км дугу војну баријеру која одваја мароканска подручја на западу од подручја под контролом Полисарија на истоку.
Министарство националне одбране владе Полисарио тврдило је да је неколико њених војних база, пунктова и центара за снабдевање било под ватром, од којих је најновији напад синоћ на 13. базу 67. легије у сектору Бакари у близини Тинелика.
Локални извори извештавају да се спорадични сукоби редовно појављују између страна у региону.
Сахарска Република или званично Сахарска Арапска Демократска Република (САДР), је делимично призната држава с владом у изгнанству коју је основао сахаравски побуњенички покрет Полисарио 27. фебруара 1976. године.
Ова влада тренутно контролише око 20% тражене територије која одговара бившој шпанској колонији Западној Сахари. Остатком управља Краљевина Мароко под називом Јужне покрајине.
Полисарио ове мароканске покрајине сматра окупираним подручјем, док подручје под властитом контролом, које се налази уз границу с Мауританијом, сматра слободном зоном. Мароко ово подручје под управом Полисарија сматра тампон подручјем.
Не постоји званични српски превод за ову непризнату државу
Ова држава је непризната од великог броја земаља, није чланица УН-а, те тиме не постоји ни званични српски превод за ту државу.
Тако је позната под више назива: Сахарска Арапска Демократска Република, Демократска Арапска Република Сахара, Арапска Демократска Република Сахара и сл.
Званични назив који ова држава користи као чланица Афричке уније је "République арабе сахраоуие démocratique" gde "сахраоуие" означава народ Сахарави који живи на подручју Западне Сахаре.
Историја почетка конфликта
Након одласка шпанских колониста из Шпанске Сахаре, Шпанија, Мароко и Мауританија су потписали Мадридске споразуме који су водили прикључивању територија Мароку и Мауританији. Рат је уследио након што је независност почео да тражи Фронт Полисарио, који је тврдио да представља домородачко сахаравско становништво.
Самопроглашење Сахарске Арапске Демократске Републике догодило се у Бир Лелу 27. фебруара 1976. године. Бир Лелу је Полисарио држао све до прекида ватре 1991. године, а влада у изгнанству га и даље сматра главним градом.
Мароко главним градом сматра Ел Ајун. Влада у изгнанству дејствује у избегличким камповима у вилајету Тиндуф у Алжиру.
Ко су Сахарави?
Сахарави, или народ Сахарави су људи који живе у западном делу пустиње Сахаре, која обухвата јужни Мороко, пустињу која обухвата западну Сахару, Мауританију и крајњи југозапад Алжира.
Као и код већине народа који живе у Сахари, култура Сахаравија је комбинација берберских, афричких и арапских елемената.
Приказује углавном основне карактеристике Бербера са арапским културним елементима.
Привилеговани положај жена у племенима Сахарави је берберска традиција која претходи доласку ислама и Арапа, као и карактеристике заједничке етничким групама Сахела.
Сахарави су састављени од бројних племена и углавном су говорници арапског дијалекта Хасанија, а неки од њих и даље говоре берберски језик у Мароку.
Има их нешто више од пола милиона, тачније око 570 хиљада и говоре више језика: арапски (хасанија дијалект), берберске језике, модерни стандардни арапски (писана верзија), шпански и француски језик.
У Западној Сахари их живи око 160 хиљада, а у Алжиру 210 хиљада од којих су 90 хиљада избеглице које живе у избегличком кампу у Тандуфу.
У Мароку их живи око 90.000, док их је у Мауританији 26.000 такође избеглица. У Шпанији их има од 3-12 хиљада. Сродни су Туарезима и Берберима, а религија им је ислам.
Шта је Фронт Полисарио?
Народни фронт за ослобођење Сагија ел Амре и Рио де Ороа (Фронт Полисарио) је ослободилачки покрет који се бори за независност и међународно признање самопроглашене државе Сахарска Арапска Демократска Република на територији целе Западне Сахаре, а која је под делимичном контролом Марока.
Од 1979, Уједињене нације признају Полисарио као представника народа Западне Сахаре.
Циљ оснивања покрета
Полисарио је основан 10. маја 1973. године са циљем да се оружаном борбом ослободе Сагија ел Амра и Рио де Оро од шпанске колонијалне власти. Утицај Полисарија је постепено растао у Западној Сахари и придруживало му се све више бораца. У јуну 1975, мисија Уједињених нација посетила је колонију и закључила да постоји "свеобухватан консензус" међу становништвом за независност колоније, а против подршке шпанске владе или за уједињење са неком суседном државом и да је Полисарио је најјача политичка снага у земљи.
Шпанија "закувала чорбу"
Влада Шпаније је средином 1975. године одлучила да се повуче из Западне Сахаре, па је 14. новембра потписала Мадридски договор са Мароком и Мауританијом, према којем је Мароко до 1976. требало да преузме контролу над Сагија ел Амром, а Мауританија над Рио де Ором. Вође Полисарија нису се сложили са одлуком шпанске владе, па су 27. фебруара 1976. године прогласили Сахарску Арапску Демократску Републику (САДР) и наставили оружану борбу за независност Западне Сахаре, сада против Марока и Мауританије.
Мауританија се одриче свог дела колача
Под притиском учесталих оружаних напада Полисарија, Мауританија је потписала мировни споразум са Полисариом 5. августа 1979. године, којим је признала право Западне Сахаре на независност и одрекла се права на било који део њене територије.
Сукоб са Мароком
Мароко је негативно реаговао на овај споразум и једнострано припојио територију Западне Сахаре, коју су напустиле снаге Мауританије. Од тада Полисарио води борбу за независност само против Марока, који контролише две трећине Западне Сахаре.
Команда у Алжиру
Полисарио има контролу над само једном трећином територије, која је углавном пустиња, економски заостала, са много минских поља и углавном ненасељена. Полисарио у својој борби прима значајну подршку од Алжира, где се тренутно налази и база покрета.
Мировни споразум
Дана 6. септембра 1991, потписан је мировни споразум између Полисарија и Марока, који је предвиђао референдум о независности који је требало да се одржи наредне године.
Међутим, било је неслагања око права гласа и сви напори да се поново покрене процес су пропали. Тако референдум о независности Западне Сахаре од Марока још увек није одржан. Западносахарске избеглице у Алжиру врше притисак на руководство Полисарија да настави оружану борбу, али се примирје уговорено 1991. и даље поштовало све до почетка новембра ове године.
Идеологија покрета
Фронт Полисарио је социјалдемократски, левичарски и покрет тзв. сахарског национализма. Оснивач покрета био је Ел-Куали Мустафа Сајед, а тренутни вођа је Брахим Гали.
Зашто је Гергерат толико важно место за Мароко, али и Полисарио?
Гергерат је мало село на крајњем југозападу Западне Сахаре, удаљено 11 км од границе са Мауританијом и 5 км од Атлантског океана. Село је под контролом Марока.
Последњи марокански контролни пункт носи име Бир Гандоуз, по оближњем селу. Мароко ову граничну станицу види као најјужнију баријеру која штити Европску унију.
Подручје између мароканске граничне станице и мауританске границе Мароко види као ничију земљу, а Полисарио као део Републике Сахарави.
У јануару 2015. године Полисарио је успоставио војно присуство у месту Ла Гуера на мору, али очигледно још није започео контролу пасоша људи који су прелазили у Мауританију.
Од фебруара 2017. године, Национална жандармерија почела је да подиже заставе и враћа мароканске камионе који приказују ознаке Марока које укључују контуру Западне Сахаре.
Значај Гергерата за Мароко лежи у два аспекта: марокански извоз поврћа у Мауританију (посебно у Ноуадхибоу) пролази кроз ову пограничну станицу и то је једини начин да Мароканци копном напусте земљу без визе и оду у другу земљу.
Значај Гергерата за САДР лежи у чињеници да је ово једина локација на којој може вршити притисак на Мароко изолирајући га у потпуности од Мауританије.
Управо је због тога Мароко предузео војну акцију на том подручју 13. новембра 2020. године, изражавајући жељу да се спроведе слободно кретање између територије под контролом Марока и Мауританије.
