Ауторка Алексиног закона открива: Нисам уписала математичку гимназију у НС, већ сам због вршњачког насиља побегла 18 км даље

Универзитетски сам професор, запослена вец 17 година на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, на предметима Увод у право и Филозофија права, и за предмет Правна етика на мастер програму Социјалног рада. Од 2007. сам оснивач, а од 2009. и председница невладине организације "Родитељ Нови Сад", која се бави правима родитеља и деце и побољшању њиховог положаја у данашњем друштву.

Две године сам била чланица Надзорног одбора Буџетског фонда за лечење болести, повреда и обољења која се не могу успешно лечити у републици Србији, или краће названог- фонда за лечење деце у иностранству. Са још неколико колегиница сам иницирала оснивање Савета родитеља свих основних школа са територије Града Новог Сада, што је након наших трогодишњих напора и лобирања сада постало - законска категорија и обавеза. И од пре неколико дана сам први председник првог општинског Савета родитеља конституисаног по новом закону основама система образовања и васпитања. Такође, сам и чланица Координационог тела за безбедност деце у основним и средњим школама Града Новог Сада. И не мање важно, председник Управног одбора Студентског културног центра у Новом Саду.

Када се овако наброји, делује да ми је потребан дан од 48 сати. Међутим није. Када нешто радите из љубави, а нешто и због принципа, управљати временом да би одговорили свим обавезама иде прилично једноставно.

Окидач јесте била тв емисија у којој су родитељи Алексе Јанковића одлучили да јавно изнесу целу причу, своју борбу и трагедију која се десила. Мене лично је то емотивно подсетило на ситуације које сам ја преживљавала у годинама Алексе, и друге деце. Ја сам преживела, они су нажалост изгубили битку са системом.

Он већ у једном делу јесте донет. Самим тим што су у Закон о основама Система образовања и васпитања ушле одредбе о Општинском савету родитеља, који и јесте настао као последица лоше безбедносне ситуације за децу у школама; што су уведене нове казне за родитеље и ученике - додуше уместо суспензије ученика уведен је друштвено користан рад који је чак и строжији; што је уведено да се и ученик основне школе може преместити у другу школу само на основу одлуке наставничког већа и без сагласности родитеља, што је раније било немогуће- министарство просвете је у оквиру своје надлежности  прихавтио добар део Алексиног закона. Друга је ствар и моја бојазан како ће се то на терену примењивати.

Даље, део који се односи на формирање посебне институције дечјег омбудсмана ће у неком наредном период бити остварен. Из министарства  за рад, запошљавање и борачка и социјална питања, у чијој надлежности се налазе решавање овог питања је стигло пре месец дана обавештење да покрећу иницијативу за стварање управо институције дечјег омбудсмана. Такође, уз вољу појединих локалних самоуправа да самостално, чак и без посебне законске обавезе имплементирају “новосадски модел” тј. Координационо тело за безбедност деце у основним и средњим школама, као кровно тело и мрежу релевантних институција спремних да моментално реагују у случају вршњачког насиља-када све то ставите на папир- уопште не могу бити незадовољна.

Прво вам кажу да "ко се бије тај се и воли" и да треба прихватити да та љубав коју ти неко исказује - треба увек мало да боли, на овај или онај начин. Из свега тога сам изашла уз помоћ и подршку родитеља, сјајног разредног старешине који је неретко улетао у клинч са колегама да ме заштити и одбрани, и пар другара из разреда. То је довело до тога да сам своју жељу да упишем математичку гимназију у Новом Саду, заменила са бекством у другу гимназију скоро 18 км даље од НС. Да будем сигурна да никога од тих који ме воле на такав начин, нећу сретати, бар неко време. Додуше, то "бекство" се показало као веома добар избор опет. Међутим, то је пробудило у мени потребу да-тражим правду, целог свог живота, за све оне који су били у ситуацији као ја или и горој.

Није алармантнија него ли у било ком другом граду. Само се сада много више говори о томе. Већ споменути "новосадски модел", концепт колегинице Биљане Кикић Грујић, који је умрежио градске већнике и управе у области образовања, директоре и основних школа, родитеље, центар за социјални рад, предшколску установу, просветну инспекцију, полицијску управу Нови Сад и специјализоване инспекторе за борбу против малолетничке делинквенције, невладин сектор је почео да показује ове године свој непосредни утицај на смањење и ефикасније сузбијање вршњачког насиља у нашем граду. Схватила сам да се доста тога –сакривало и ћушкало под тепих. Сада то више није тако и толико могуће.

Даље, сталне едукације родитеља, деце и наставника су потребне, сваким даном све више. Додуше, потребно је радити и на освешћивању родитеља и њихове активне улоге у животу њиховог детета док се школује, што се не исцрпљује тиме што дођу на родитељске састанке и јуре наставнике по ходницима тражећи да им дете има петицу из неког предмета. Бити родитељ данас је много одговорнији посао него што су га наши родитељи имали са нама, јер наша деца имају пред собом више искушења него што смо их ми имали.

Да, 2014. године сам добила Октобарску награду града Новог Сада за подизање свести о безбедности деце и младих на територији Града. Новчани део награде сам донирала у Бужетски фонд за лечење деце у иностранству, знајући да ће та сума помоћи неком детету да се излечи или да му се утврди дијагноза; породици  жамдарма убијеног у КЗБ и геронтолошком центру, због невероватне бриге о старима коју чине.

Главна инспирација у мом раду је прво моја ћерка, која ускоро пуни 14 година. Она је мој главни коректив, идеја и разлог зашто радим све што радим. У последње време, она је постала и мој сарадник на промишљану нових политика за борбу против вршњачког насиља, јер као чланица Панела младих саветника Републичког Заштитника грађана, има ефикаснији приступ ситуацијама у другим градовима преко мреже својих вршњака. Њена помоћ, подршка и љубав јесу додатни подстрек.

Додатна инспирација потиче свакако од супруга, који је управо један од оне неколицине другара из разреда који су ме подржавали, онда када ми је било најтеже.

Четворо младих, који су као студенти прве године студија "ушли у причу" писања предлога Алексиног закона  су додатна инспирација. Младен, Петар, Дејана и Мирјана сада бележе да су и пре завршетка факултета –променили закон, и показали друштву да је систем ту због нас.

Наравно, не заборавите, ја сам прво универзитески професор. Оних 17 генерација студената јесу извор непресушне инспирације и снаге за било који даљи рад. Бити бољи, због њих и због себе, је велика обавеза.

Све што треба да урадимо јесте да одлучимо шта ћемо радити са временом које нам је дато, изговорио је чаробњак Гандалф Сиви у "Господару прстенова". Ја сам одлучила да своје знање, вољу снагу инвестирам у децу и младе и у постозање њиховог здравијег, безбеднијег живота. То је оно што вреди.