Мало војвођанско село изнедрило је највећег боема: Ово је прича о легендарном Ђури Јакшићу

Мала војвођанска општина Нова Црња сместила се у средишту Средњобанатског округа, не плодним пространствима Војводине, а чини је шест мањих насеља- Александрово, Војвода Степа, Нова Црња, Радојево, Српска Црња и Тоба.

Чувени глумци, славни спортисти, велики писци: Они су понос Србије, а рођени су у Врбасу (ФОТО)

Судар свих религија света у срцу Војводине: Ово је верско богатство Врбаса (ФОТО)

По много чему специфично свако од њих, али, Српска Црња постала је нашироко позната по једном суграђанину који је овде рођен. Ако вам кажемо да је реч о Георгију Јакшићу, вероватно добар део вас неће знати о коме је реч. Међутим, име Ђуре Јакшића, српског сликара, песника, приповедача, драмског писца, учитеља и боема нема ко не зна.

Рођен је у свештеничкој породици, 8. августа 1832. године. Отац га уписује у трговачку школу из које је бежао чак три пута и на крају завршава нижу гимназију у Сегедину. Након тога одлази у Темишвар где уписује школу сликања.

Године 1848. године, напушта сликарску академију у Пешти и враћа се у родну Српску Црњу, одакле учествује у револуцији, као добровољац.

Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!”

Спој Србије и Холандије у срцу Војводине: Ово је прича о ветрењачи у Равном селу (ФОТО)

Убрзо га неимаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Писао је песме и штампа их у новосадском листу "Седмица" под псеудонимом Теорин, а од 1857. године прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини).

Од Мото сусрета до Дана традиције: Ово је прича о нестварним фестивалима у Кули

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Његово срце освојила је лепа Мила, ћерка једног крчмара, где је Ђура проводио дане и ноћи. 

- Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео да га друга послужи, чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и испио чашу до дна- тим рецима је Нушић описао љубав Ђуре Јакшића према Мили.

Она никада Ђури Јакшићу није узвратила љубав. Говорила је да је песник и пијаница. Једнога дана је отишла и у Ђурином срцу оставила празнину. Мислио је да се никада више неће вратити. Написао јој је песму, тужну исповест несрећно заљубљеног човека, и дан-данас је рецитују сетни боеми:

"Ана точи, Ана служи, ал’ за Милом срце тужи …" Ђура се касније оженио Тином, али га је до смрти пратила празнина коју је Мила оставила својим одласком.

Тамо где магија постаје стварност: Бајковити дворци у срцу Војводине које морате посетити (ФОТО)

Стално је живео у оскудици и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.