МАРИНА У РУКАМА КРИЈЕ ТАЈНЕ ПРЕЛЕПОГ ЗАНАТА! Тесто меси, врти и баца, свако би пожелео да проба њених руку јело
У пекари у којој је запослена као бурегџија и води посао заједно са осталим члановима породице, много се ради, много се бурека направи и за Марину мало је предаха
Насмејану, ведру, полетну Суботичанку Марину Ивезић (36), на први поглед свако би могао да замисли у канцеларији, са туристима, у иностранству на службеном путу и у још десетине пословних ситуација за које се и школовала, међутим, она у рукама крије тајне прелепог заната и прави бурек за који сви кажу да је један од најбољих у граду.
ДИРЕКТОР РГЗ: Сомбор је модеран град са руководством које дигитално размишља (ВИДЕО)
ЗГРОЗИЋЕТЕ СЕ НА СНИМАК ИЗ ЦЕНТРА НОВОГ САДА! Мушкарац обавио велику нужду испред улаза, па урадио нешто ЈЕЗИВО (ВИДЕО)
ДРАМА У НОВОМ САДУ! Девојка прешла ограду и покушала да скочи са моста
У пекари у којој је запослена као бурегџија и води посао заједно са осталим члановима породице, много се ради, много се бурека направи и за Марину мало је предаха. Међутим, њој то не пада тешко, напротив, тесто меси, врти и баца с толико елана и жара да би свако пожелео да проба њених руку јело!
А Марина је по струци менаџерка у туризму, говори пет језика, удата је, има дете, и пекарски посао уз који је расла захваљујући родитељима, али није бирала као примарни, постао је њена велика љубав.
- Завршила сам средњу медицинску школу са идејом да будем докторица, али сам се онесвестила на пракси током вађења крви. Схватила сам да не могу да се бавим медицином и онда сам уписала туризам, дипломирала сам и званично сам дипломирани економиста, менаџер у туризму. Радила сам пет година у туристичкој агенцији, много сам волела тај посао, али због околности сам остала без посла. Ишла сам на разговор у друге туристичке агенције, јер сам много желела да радим у струци, али нисам имала среће. У једној од туристичких агенција када су чули да моји родитељи имају пекару, рекли су: "Боље се бави породичним послом". То сам и учинила пре око шест година - каже Марина Ивезић.
Осим ње и родитеља, у пекарству је и Маринин брат, блиски рођаци, али и супруг који је захваљујући њој одлучио да промени посао и буде бурегџија.
Присећа се млада пекарка да је породица уходавала у посао пекара од малих ногу. Још док је ишла у основну школу волела је да продаје хлеб, пецива и бурек. У средњој школи је помагала у прављењу пецива. Праксу је имала свакодневно, у "својој кући", али пре извесног времена, одлучила је да заврши и курс за пекара. Разлог томе је што ће њен отац за две године отићи у пензију и потребно је да пекару води неко у струци, мада диплому налажу и друга занатска правила.
- Када сам одлучила да се придружим породици у пекари, прво сам радила продају. Тата је предложио да научим да правим бурек и испоставило се да ми то одлично иде. На курсу сам све знала, јер је ипак пракса пресудна и битнија од теорије - каже Марина.
Радни дан започиње у шест часова и ради све док има потребе, а потребе, уверили смо се, заиста има јер због доброг бурека у пекару "Двојка" долазе и Суботичани с другог краја града и сврате путници који су се упутили ка Келелебији одакле улазе у Европску унију преко Мађарске.
- Могу да одем кући када год хоћу, али радим пуно радно време. Имамо, уз класичне врсте, и шунку, пицу, лазању, месо са гљивама, пилеће месо, гљиве трапист, кулен трапист, јабуку, и сви се јако траже. Бурек се прави од четири коре, развија се, врти се око главе. Треба доста праксе, али квалитет зависи од брашна, колико се тесто одмара и још много тога што подразумевамо у овом послу. Чудно је људима, муштерије се фрапирају када виде да женско прави бурек, питају како то и зашто ја правим бурек. А мени је задовољство, није ме срамота да радим - каже Марина Ивезић.
Када је била трудна, присећа се да је било интересантно што од стомака није могла да стане уз радни сто, али је правила бурек и у осмом месецу трудноће. Ћерка, која има сада четири године, када дође у пекару ужива да се игра са грудвом теста.
У почетку, када је тек остала без посла у струци и почела да ради у пекари жалила је за старим послом и није била одушевљена променом.
- Било је тешко, јер посао у туристичкој агенцији је био предиван. Седи се у канцеларији, пише, телефонира и путује. Причам енглески, шпански, мађарски и разумем италијански, сарађивала сам пуно са странцима. Када би ми неко сада све то понудио не бих пристала, пре свега јер имам дете, а тај посао у туризму захтева пуно путовања и одрицања. Али, они који не могу да се запосле у струци не би требало никада да губе самопоуздање. Нигде није идеално и у мом послу сада има много тога лепог. Пре свега, најлепше ми је што су муштерије задовољне, када дођу и кажу: "Код вас је најбољи бурек" - закључује Марина.
- Много сам пропутовала док сам радила у туристичкој агенцији, посетила сам Шпанију, Италију, Македонију, Чешку, Француску и друге земље. Посао који сада радим је исто прелеп. Плаћен је добро јер је то занат који не знају сви и тешко га је научити, без праксе не може да се ради. Није лако наћи доброг бурегџију, а занимљиво је да у породици сви другачије правимо тесто. Прави га мој супруг, тата и ја, а код брата у пекари он, шогор и снаја. Када једем бурек тачно знам ко га је правио од њих. Супруга сам научила да прави бурек, а он је по струци ветеринарски техничар. Брат је медицинар - каже Марина Ивезић.
