Знате ли за столетне дудове у Белој Цркви? Време је да прођете "ПУТЕМ СВИЛЕ" и завирите у тајне које крије ова општина (ВИДЕО)
Столетна стабла дуда на Белоцркванском путу сведоче о богатој, али заборављеној традицији Баната.
Наша земља је пре Другог светског рата била пета у свету по производњи свиле. Управо због тога поједини ентузијасти раде на томе да се свиларство обнови, пре свега у Војводини и околини Вршца, где је било и остало највише белих дудова.
То дрвеће би могло да послужи као сировина за почетну производњу свилених буба, а да се у међувремену заинтересовано становништво обучи за ову делатност. Стручњаци тврде да би производња свиле била исплатива и извозни потенцијал.
Туристичком туром "Пут свиле" сваке године прођу милиони људи знатижељни да виде куда су све ишли каравани из Кине у којој се ова најфинија тканина производила, до Медитерана где се продавала.
ДУХ ПРОШЛОСТИ КОЈИ ЈОШ УВЕК ЖИВИ: Народни музеј у Белој Цркви, грађевина која чува културу и традицију (ВИДЕО)
Манифестација која мами туристе из свих крајева Србије: "Ноћ младог вина" у Чуругу обећава добар провод (ВИДЕО)
ГРАДОНАЧЕЛНИК НОВОГ САДА: "Сва комунална предузећа раде, поред лекара и војске, и радници ЈКП Пута су хероји"
Међутим, мало је познато да и Вршац има свој "пут свиле". Столетни дудови са обе стране пута ка Белој Цркви у дужини од петнаестак километара, сведоче о времену када је свиларство у овом крају било једна од главних привредних грана.
Према једној верзији дудови поред пута никли су наредбом Марије Терезије да сви младенци по склапању брака баш на том месту посаде своја два дрвета.
По другој, Немци из околине реке Рајне, који су се почетком 18. века настанили у јужном Банату, прво су у том крају обновили виноградарство. Затим су, када се земљиште показало подесним за садњу белих дудова, почели да узгајају свилене бубе и праве сирову свилу. За "процват" је и у овој верзији најзаслужнија била управо Марија Терезија. У њено време дударе су сађене где год је било слободног места.
Постојао је и пропис да око сваке куће мора бити засађено двадесет дудова, о којима се водила посебна брига. Становници су бесплатно добијали јаја свилене бубе, која се храни искључиво дудовим лишћем, а девојке су, такође бесплатно, биле обучаване да размотавају свилу из кокона (чауре свилене бубе из које се извлаче свилене нити).
Вршац је средином 19. века био централно место за сакупљање кокона и откупна станица за сирове чауре.
Имали су и свиларе, које су се налазиле у данашњој Улици Милана Тепића и у близини Владичанског двора, а касније су ницали и бројни приватни заводи за свилу. Није било породице која се није бавила бар неким делом свиларске производње.
Према писањима Феликса Милекера, историчара овог краја, вршачки кокон је био изузетног квалитета. Зато и не чуди што су овдашњи свилари за свој рад добијали престижне награде на сајмовима широм Европе. Најцењенији у том послу био је познати апотекар Јозеф Херцог, оснивач Апотеке на степеницама, најстарије апотеке у Вршцу, који је имао и приватни завод за свилу.
Производи његовог завода добијали су највиша одликовања од Угарске, Аустрије и Француске, а у неким списима се помиње да је његова удовица Ева, бака познатог мађарског песника Ференца Херцога, 1851. године на изложби у Лондону добила златну медаљу за сирову свилу.
Силарство у Вршцу је, кад је изграђен државни пут, потиснула продаја и извоз вина. Масовном раскрчавању одолели су само дудови на белоцркванском путу. Иако сећају на лепа времена, о овим дрворедима се последњих година углавном говори у негативном контексту, јер се на деоници пута ка Белој Цркви дешавају тешке саобраћајне несреће. Због тога једни траже да се дрвореди посеку, а други упозоравају да је њихово постојање од великог значаја.
Ти дудови, између осталог, штите пут од ветра и снежних наноса, а земљу од разуђивања, кажу вршачки еколози.
Столетна стабла дуда на Белоцркванском путу сведоче о богатој али заборављеној традицији Баната. У 19. веку свиларством се, као уносним послом, бавила готово свака породица у овом крају.