ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР И ГРАДИТЕЉ: Захваљујући овом човеку, Нови Сад је постао стециште модернизма
Читави архитектонски опуси
Град Нови Сад је свој процват доживео крајем треће и почетком четврте деценије 20. века претварањем у културно и друштвено средиште нове Дунавске бановине (1929) поставши један од мањих центара нове државне заједнице.
Ово је ЈЕДИНИ професионални словачки театар у Србији, а ево у ком граду се налази!
Поред Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева, Нови Сад од тада има своје градитеље и архитекте који су оставили низ значајних и вредних објеката, а неки од њих и читаве архитектонске опусе које можемо посматрати као јединствене стваралачке каријере.
Права модерна архитектура у граду започиње појавом Лазара Дунђерског и Ђорђа Табаковића у првим годинама четврте деценије 20. века, школованих у Бечу, односно Будимпешти и Београду.
Ко је био Лазар Дунђерски?
Породица Дунђерски важила је за најугледнију и најимућнију у Бачкој, а можда чак и у целој Војводини.
Лазар Дунђерски рођен је у Србобрану, као трећи и уједно и најмлађи син богатог економисте и поседника Гедеона Геце Дунђерског и Персиде Дунђерски.
Био је угледни трговац, велепоседник, индустријалац и добротвор.
Завршио је српску основну школу у месту рођења, а затим и прва три разреда гимназије у Врбасу.
Његово школовање је привремено прекинуто Мађарском револуцијом, 1848. године, да би га затим наставио у Карловцима, а затим више разреде у Пожуну, где је и матурирао 1853. године
Студије права у Бечу, после непуних годину дана, напустио је због болести, у двадесетој години живота.
По окончању студија архитектуре у Бечу, Дунђерски долази у Нови Сад где од 1922. године започиње самосталну пројектантску праксу која ће трајати до почетка Другог светског рата.
После рата није се активно бавио пројектовањем.
Током треће деценије Дунђерски је пројектовао два велика градска објекта, три зграде Фабрике серума на Руменачком путу и зграду Продуктивне берзе (данас Галерија Матице српске).
Током исте деценије Дунђерски је успешно учествовао на два градска конкурса – за зграду Позоришта (ИИ награда) и Танурџићеву палату.
Без финансијских притисака Дунђерски касније није учествовао на архитектонским конкурсима, нити је много градио. За разлику од већине архитеката и градитеља у Новом Саду, Дунђерски се није бавио предузимачким пословима, већ искључиво пројектовањем.
Током треће деценије углавном ради пројекте приватних вила и вишеспратних најамних зграда. Приватне куће, виле и летњиковце, градио је углавном за пријатеље и познанике. У тим пројектима Дунђерски достиже највише моменте стваралачког опуса.
Осим позносецесијске виле Штолц (данас Галерије Рајка Мамузића), све остале виле пројектоване су у модернистичком маниру.
Естетски промишљене и изразито савремене ове виле представљају једне од највреднијих споменика архитектонског модернизма у Новом Саду.
У другој половини деценије Дунђерски пројектује више стамбених зграда за приватне поручиоце и СПЦ.
Један од последњих објеката, које Дунђерски пред сам рат гради, био је Ловачки дом подигнут 1939.
После рата сели се у Опатију где и умире 1952. године.
