ЗЕЛЕНИ РАТНИК ИЗ ВРБАСА: Ратко се не боји да загађивача назове управо тако – ЗАГАЂИВАЧ!

Ратко Ђурђевац из Врбаса један је од водећих "фронтовских" еколога Србије и добитник је признања за еколошки активизам.

Свој пут "зеленог ратника" почео рано, а данас ратује за чистију Србију и Зеленији Врбас као председник Еколошког покрета Врбаса. За своју професију каже да, ако сте прави заштитар, врло брзо схватите да је ваш посао у ствари – замерање!

Вероватно је све почело 70-тих година прошлог века уз мог оца, који је тада обављао послове чувара зеленила. Спроводио је и озелењавање јавних површина. Имао је надлежност и мандатно да кажњава бахате грађане, што истина, никада није користио. Све је решавао вербално, ауторитетом. Имао је и униформу! Зелену, наравно. Врбас се тада водио као један од 4 најзеленија града у старој Југославији, и са најлепшом главном улицом (између осталог, са километарским шпалиром од 6000 одржаваних ружа).

Потом, уз сазревање, открио сам да имам склоности за друштвени рад. Почело је са синдикалним активизмом у Витал-у, где сам провео 12 година, затим, и кроз политичко ангажовање у Социјалдемократији, ДОС-у и Отпор-у. На мој предлог, као одборника у Скупштини Општине Врбаса 2002. г, уведена је једна врста "зелене столице", преко које се, без изгласавања, обавезно расправљало о стању и активностима заштите животне средине између две седнице. У том периоду јасно сам видео колико је та област непокривена и запуштена, не мислећи при томе само на Велики бачки канал. Иначе, једини сам одборник у Врбасу, који је избачен на пола мандата из Скупштине (од "мојих ДОС-оваца"), верујем, због мога бунтовног духа а "можда и због претњи кривичним пријавама челницима Општине", због основане сумње у против правне радње у области јавних набавки. Нелегалним избацивањем су ме одсекли од изворне документације, и "спречили већи куршлус". Као што знамо, тада није постојао Закон о доступности информација од јавног интереса.

2004. године коначно су се склопиле коцкице за оснивање еколошке организације у којој окупљам људе по мојем укусу и организујем рад без надређених инстанци. 

Свакако вера у то што радим и потпуна посвећеност! Одабрао сам изузетно изазовну и инспиративну област, која је прожета невидљивим, али снажним интересима, спрегом између носиоца јавних функција и пословних оператера. Последица ове спреге је уштеда у еколошким трошковима и стварање екстра профита, "који се дели", по мојој основаној сумњи, између оних који су га остварили (уштедели) и оних који су им омогућили ту уштеду (без последица). 

Животна средина у Србији није случајно запуштена и у очајном стању! Ако сте прави заштитар, врло брзо схватите да је ваш посао у ствари – замерање! И то не било коме, већ највећим економским субјектима, па онда носиоцима Власти и оно најтеже - комшијама! За то морате имати, је ли, петљу, али пре свега знање о оквирима у којима делујете. Стога је изузетно важно да се стално обучавате и пратите прописе. Не смете дозволити ни у једном моменту да нисте у праву! У противном бићете прогутани у неком судском поступку и зачас претворени у бескућника! Тих који се замерају је, по мојој спознаји до 20-так, од око 2000 еколошких НВО у Србији. 

Наравно да је промоција и едукација, посебно деце, незаобилазан аспект рада сваког еколошког активисте. Међутим, она не сме да буде на самом врху. То мора да буде уграђено у образовни систем. Едукација значи "блесак па, мање-више дуги мрак и заборав", док образовање значи континуитет и свеобухватност преноса знања, зрење генерација уз вредности јасног опредељења друштва да подиже и ствара одговорне грађане према животном амбијенту. Тога у нашем образовном систему нема! Па нас и ту чека дуга и тешка борба!

Признање које сам добио, додељено ми је од стране, једне врсте, струковног удружења. Чланови удружења "Еко-вест" су се, у десет година свог постојања, уздигли изнад својих колега из других области новинарства, по знању и схватању потребе покривања проблема из животне средине. Верујем да су у тешкој борби са уредницима за простор у својим гласилима. То су моје сродне душе, с којима сам у непрекидној интеракцији! Учимо једни од других, "на који трик" допрети до милиона разблажених и отупелих српских умова, од разних ријалитија, сапуница, гранд, пинк, хепи продукција...ушушканих лицемера на друштвеним мрежама.

Мислим да им се свиђа кад загађивача назовем управо тако – загађивач!

Рекли би сте, вероватно, да је у Врбасу највећи еколошки проблем загађени Велики бачки канал! Међутим, рекао бих да је то ипак несхватљива помирљивост врбашана према према проблему који им сасвим евидентно угрожава здравље и животе! На 10-так протеста против загађивача, најмање нам је било наших суграђана! "Комшије" и партнера из целе Војводине били су покретљивији!

А у Србији...? Бор, Костолац, стотине неусловних депонија, прљави водотоци... Не бих се опредељивао! За сваки од еколошких проблема у Србији, негде у свету постоји решење! Технички је сваки наш проблем решив! Новци, рећи ћете! Немамо довољно новаца за толико нагомиланих проблема!? Међутим, покушајте да истражите колико се годишње "убере накнада" из водопривреде, па од разних еколошких такси... и колико се наменски троше ти новци! Колико се јавних службеника претходно подмири! Верујем да ћете се поприлично изненадити! Свакако то не би било довољно новца за крај приче, али за добар почетак (у наставцима) и те како довољно!

Највећи еколошки проблем у Србији је дефинитивно недостатак политичког слуха! Сва та велика еколошка прича наших политичара, на терену нема одрживост! Како да има, кад су најважније одлуке доношене без квалитетне јавне расправе, без крајњих корисника, готово увек у заштиту интереса крупног бизниса и јавних предузећа.

И још бих један важан аспект истакао, а то је несхватљиви изостанак Здравства из целе ове приче. Мислим да се сасвим очигледно избегава израда студија штетних утицаја од загађења на здравље људи! Њиховом израдом добили би смо лакши доказни поступак у процесуирању еколошких пријава, што би, по мени, многе загађиваче "упристојило" и потом створило обилан фонд за лечење најтежих болести у Србији! Имајући у виду одговорност јавног сектора за тешко стање у овој области, није чудо што држава неће сама себи да скочи у стомак! А цивилни сектор, на жалост, за те, свакако скупе студије, нема капацитета.

Ако би странци искрено хтели да нам помогну – ово је место где би направили кључну промену!

Не, дефинитивно Срби као народ нису довољно еколошки просвећени!

Међутим, сматрам да свест и није толико ниска. Већина ипак разликује добро од лошег, шта је друштвено прихватљиво а шта не. Но, без обзира на то, понашање је дијаметрално супротно! Свест о недостатку последица, распустила је лошију страну карактера нашег човека! Нигде као у овој области није толико очигледно не функционисање примене прописа!

Али ипак, ја познајем доста примерних и просвећених људи и знам да их има још више, и да нисам усамљен! То и моја породица ме одржава да истрајем у раду, свакако не признања!