"Нека моје сузе не ремете твој мир" Туга не пролази - родитељи Бориса Комненића обележили две године од смрти глумца
Био је ретко талентован глумац који је оставио неизбрисив траг у свету филма
Славни српски глумац Борис Комненић, преминуо је 6. марта 2021. године, у 64. години, након дуге и тешке болести. Глумац је, иако тешко болестан, глумио до самог краја, а нешто мање од месец дана пре смрти снимио је своју последњу сцену.
На данашњи дан обележава се две године од смрти легендарног уметника који је сахрањен на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
У дневним новинама осванула је и читуља коју су оставили његови родитељи:
- Време пролази, туга никада. И после две године недостајеш све више и више. Нека моје сузе не ремете твој мир. Не прође ни дан, не прође ни сат да ниси у мислима. Није тачно да време лечи све. Бол не пролази. Твој дух лебди над нама даноноћно. У вечном болу тугујемо за тобом. Уживај у миру и тишини. Твоји мама и тата - писало је у дневном листу.
Комненића је јавност најпре упамтила као Сашу Попадића Гузу, лика који је тумачио у култној домаћој серији "Бољи живот". Током година он је иза себе оставио много улога, што на флиму и у серијама, што у позоришту.
Играо је у остварењима "Дани од снова", "Сплав медуза", "TT синдром", "Сјај у очима", "Кад порастем бићу Кенгур", "Седам и по", "Читуља за Ескобара", "Монтевидео, Бог те видео", "Фалсификатор", "Taxi Блуз", "Једини излаз",
Међу телевизијским насловима у којима је играо су "Бал на води", "Шпадијер један живот", "Горе доле", "Вратиће се роде", "Мирис кише на Балкану", "Синђелићи", "Апофенија" и други.
Предраг Пеђа Дамјановић, Борисов колега са којим је радио на серији "Колегинице", открио је да је Борис последњих дана имао јаке болове.
Борис је рођен у Пули 29. марта 1957. године. Гимназију је завршио у Београду, а глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића.
На сцени Народног позоришта дебитовао је 23. октобра 1981. године, као слободни уметник, улогом Грка у представи "Афера Љиљак", по тексту Александра Поповића и у режији Владимира Алексића.