"Ми нисмо људи који имају милионе" Цеца Ражнатовић је прихватила помоћ овог човека кад јој је била најпотребнија

Музичка звезда Светлана Цеца Ражнатовић присетила се својих почетака и открила ко јој је помогао када је кренула у мизичке воде. Цеца је од малих ногу знала да ће бити велика звезда и маштала је о успеху који данас има.

- Одувек сам желела да постанем ово што сам данас. Животни сан ми је био да се бавим музиком, увек сам говорила да ћу бити велика звезда, сањала сам то ноћима, то ми је мама говорила још док сам била мала. Каже да сам устајала ноћу, будила је и говорила:"Мама, мама, сањала сам да сам постала велика звезда, да се бавим музиком" - рекла је Цеца.

- Када сам кренула у школу, а почела да причам о музици, мајка ми је увек говорила: "Школа је на првом месту, а ако је нешто суђено десиће се. Школа мора да је приоритет, а на остало треба да се гледа као на хоби", и тако је било. Миц по миц, почела сам да наступам на огроман мој притисак. Стално сам тати говорила да ми помогне, да мама попусти, пошто је она строжа, просветни је радник. Кренула сам да наступам на локалном нивоу, то је почело да се шири - присетила се она.

Једно Цецино извођење песме Наде Обрић у башти кафане на црногорској обали променило је све.

- Били смо на одмору у Црној Гори и последњег дана отишли смо на вечеру, са мештанима из Житорађе. Свирао је живи бенд, замолили су да ја отпевам нешто. Рекли су:"Ту вам је једна колегиница, да ли може нешто да отпева", а већ су се људи разишли, то је била башта у Сутомору. Прилази човек столу, каже:"А где је колегиница?", и они кажу:"Па ево је". Црногорац каже:"Дајте људи, па немојте ме зезати, ово је дете" Крене, па врати се и каже:"Ајде мала, да видимо шта знаш". Била је празна башта потпуно, можда смо ми били последњи за столом, и ја кренем да певам "Дуго те, дуго очекујем" од Наде Обрић и крене башта масовно да се пуни. Сви шокирани, прво ови из бенда како ја певам тако мала, са формираним већ гласом, зрелом бојом, трилерима и техником.Тада понуде мојим родитељима да у башти локала, у месту Утјеха, певам на два месеца, док сам на распусту. Мама је, наравно, рекла не, кукала сан кукала и искукала! "Зашто да не, можда ми је то шанса, неко ће ме чути", говорила сам, и била сам у праву - истиче Цеца.

Годину дана каније Мирко Кодић јој је помогао да сними прву плочу.

- Отишли смо следећег лета у Утјеху, а ту је викендицу имао Мирко Кодић. Чуо је да нека клинка пева, да одлично пева. Седела сам ту са пријатељицом једном, он ју је познавао и прилази, а ја нисам знала ко је он. Каже тој пријатељици: "Извини, чуо сам да овде наступа нека клинка, да ли можеш да ми кажеш када она наступа и да ли су јој ту родитељи, са ким могу да разговарам, а и волео бих да је чујем". Она каже:"Ево је, седи поред мене", а он ме гледа:"Ово дете?! Долазим вечерас". Питала сам је: "Ко је овај", а она ми каже: "Како не знаш, па то је познати хармоникаш Мирко Кодић" - препричала је певачица.

- Те вечери је дошао, чуо како певам, одмах је тражио контакт мојих родитеља. Тада су му рекли: "Знаш шта, ми нисмо људи који имају милионе, ми немамо тај новац за улагање у њену каријеру. Ако је она талентована, послушајте је, па како Бог каже. Мора да завршава школу, и да се образује". Тада је јако тешко било снимити албум, поготово ја која сам малолетна, јако су строги критеријуми били, закони. Кодић им је рекао: "Окупићу екипу уредника, ако се допадне њима и стекне право за снимање албума, ја ћу вам накнадно јавити". То је био август, наравно, није се јављао. Два, три дана пред дочек Нове године звони фиксни, ја се јављам, нама ту неки пријатељи у гостима. Зове неко, каже: "Добро вече, да ли бих могао Слобу да добијем", ја кажем:"А ви сте?", каже:"Мирко Кодић". Тог момента ми је цело срце било у устима, тело ми је подрхтавало од среће, вичем: "Тата, тата, брзо, зове Мирко Кодић!" Кажу, аудиција сутра ујутру. Ко да спава?! Целу ноћ размишљам шта ћу певати, да оставим што бољи утисак. Појављујем се у неком приватном студију са татом, ту су били уредници, продуценти. Отпевала сам пар песама, тата ми је рекао: "Мислим да им се допало, видео сам како је реаговао онај најстарији човек" - то је био Доца Иванковић, који ће ми после направити "Лепотана", "Цветак зановетак", "Дођи", "Бабарогу" и све те хитове који су створили Цецу Величковић. После месец дана позвали су ме и рекли да дођем у Београд, да сам прошла све те комисије, да сви остали уредници, који су чули снимак, нису веровали да ја имам само тако мало година. Снимим албум "Цветак зановетак", а онда одлучују да ме пошаљу на Илиџу, где су ме наградили новинари. И остало све знате - испричала је Цеца једном приликом.

Блиц