Били су ЗАЈЕДНО ДО КРАЈА! Животна прича Мише Алексића, овако је НАСТАЛА "Рибља чорба"!
Крај једне ере!
ТУГА: Преминуо Миша Алексић - басиста "Рибље чорбе" изгубио битку са короном
НОВИ ЧЛАН ПОРОДИЦЕ! Александра Пријовић објавила ко се то ДОСЕЛИО у њихову кућу (ФОТО)
"ИЗГЛЕДА КАО ДА ЛАЖЕШ" Маја пришла Алену за време реклама, па му рекла да НЕ СМЕ ВИШЕ ДА ШТЕДИ ЗЕРИНУ
"ИМАМ ДЕВОЈКУ!" ДОК ЗЕРИНА УРЛА, АЛЕН ХЛАДАН КАО ЛЕД "Жао ми је, извињавам се, али НИШТА НИСАМ СЛАГАО"
Миша је рођен је 1953. и живео на Теразијама, буквално где је био и улаз у чувени биоскоп "Космај". Ту је провео прве године детињства.
- И сад људи мисле - вау, Теразије, сам центар Београда, а ми смо живели толико скромно, цела моја породица, да смо сваки други дан јели пасуљ! Али тако су сви тада живели. Скромно - изјавио је Миша једном приликом.
Педесетих и шездесетих година прошлог века било је дивно одрастати у Београду, и то је прво чега се сећам. Имао сам прелепо детињство. Кад би сва деца могла да живе тако... Главне игре су нам биле, тога се и дан-данас сећам, кликери и главомет. За кликере ваљда сви знају како се играју, а главомет је био... узмеш неку као тениску лоптицу, малу, мању од фудбалске, поставиш по два стуба у дворишту, поделиш се у две екипе и ко да гол... То нам је била главна занимација. И то су ми фантастична сећања, на ту безбрижност и све то. Е, онда је дошла школа. Ужасно сам плакао кад је требало да кренем у основну. И тога се сећам. Прво сам ишао у школу "Жарко Зрењанин", па сам онда ишао у "Дринку Павловић", а седми и осми сам завршио на Лекином брду, у школи "Стеван Синђелић".
Први акорди
Моја мајка је тада радила у "Енергопројекту", а отац у Радио Београду, и одатле почиње мој први сусрет са музиком. Мој тата је био уредник тада култне радио-емисије "Село весело" и захваљујући доајену музичке сцене Николи Караклајићу, који је водио исто тако чувену емисију "Састанак у 9", могао је да доноси кући песме Пета Буна, Пола Енке, Елвиса Прислија и других на магнетофонским тракама да слушамо. Ја сам имао ту привилегију да слушам омиљене песме на грамофону "грудинг"! Имао сам и мали транзистор, добио сам га од тече из Америке, и онда бих се увече сакрио испод покривача, да родитељи не виде, и тако слушао Радио Луксембург, где су се могли чути светски хитови. То су били моји најсрећнији тренуци у животу. То овим данашњим генерацијама не можеш да објасниш, није упоредиво ни са чим.
Касније су ми родитељи купили акустичну гитару и ја сам сам скидао акорде помоћу прстохвата и једне књижице у којој сам имао записане те акорде. Деси се да једном окупим фамилију и кренем да им свирам то што сам научио. Клинац. Сви су били одушевљени, као хвалили су ме да сам одличан, да супер звучи како свирам, да ово, да оно, а заправо је било ужасно, ха-ха-ха!
Мама и тата из Америке
Мама и тата су били за то да ја завршим школу, све по реду, као у песми "лепо је мени говорио тата, мани музиканте, важна је школа...", дакле, основну, гимназију, па факултет. И ја упишем Филолошки и апсолвирам, е, али сам пре тога, у четвртом средње, био на размени ђака у Америци 1971. код једне јеврејске породице у Балтимору. Те људе сам звао мама и тата! Преминули су, нажалост, али спријатељио сам се и побратимио с њиховим сином, Ли Грин се зове, и у контакту смо и даље. Видимо се сваке две-три године, долазио је и он овде. Тамо у Америци сам купио неку крш гитару за неколико стотина долара и почео да свирам у бенду Ши ма фа (Схит mother фуцкер), узели смо то име на основу бенда Ша на на, који је тад био јако популаран. Било нас је 12 у бенду! Добро смо звучали, свирали смо на игранкама у гимназији и тако даље...
Е, али убедљиво најлепши доживљај из Америке, који нећу заборавити док сам жив, јесте "суприсе party", који су ми приредили моји другари на растанку, кад сам одлазио. Нисам имао појма да ће они то да организују. Позову ме на пиво, ја улазим у салу и тамо сви они чекају, видим натпис "Деар Michael", јер су ме тамо звали Мајкл. У ћошку стоји поклон, велика кутија прекривена америчком заставом на којој је писало "Срећан пут у Србију". Унутра гитара "фендер пресижн", у то време је коштала преко хиљаду долара! Па ти види који је то поклон и која је то част. Нажалост, више немам ту гитару, давно сам је продао и купио другу "фендерку".
Певач је проблем
Интересантно је да никад нисам пожелео да останем у Америци, ниједног тренутка, желео сам да се вратим овде и да направим добар бенд. Мени је то био мој амерички сан! С двојицом пријатеља направим групу СОС и успели смо да снимимо први сингл захваљујући Роберту Немечеку, који нам је уступио неколико сати термина у чувеном Студију шест. ПГП (Продукција грамофонских плоча, оп. аут.) објави нам сингл, и то је прошло одлично, па нам онда кажу да морамо да снимимо још два или три сингла, па тек онда да радимо на лонгплеју. Тако је тад било, ништа Јутјуб и интернет. Тако само и урадили, али никако да дођемо до те велике плоче... Имали смо велики проблем са певачем. Ја сам певао, али, будимо искрени, нисам био толико добар у томе, нисам био глас за снимање плоче, па смо узимали неке момке са стране који су гостовали у нашим песмама.
Бора и Балашевић
Е, сад, Бора Ђорђевић је већ тада био мој пријатељ, често је долазио код мене на Лекино брдо и јако му се допадало то што ми радимо. Он је у то време свирао у Сунцокрету. Питам га: "Боро, припремамо албум, можеш ли ти да отпеваш, да будеш гост? Да ми учиниш услугу да имам тако добар вокал на плочи", све ја то тако, мало изокола, а он из цуга: "Хоћу, зашто да не!" И отпевао је! Све песме. Е, али... Све те траке се загубе у ПГП и никада албум није угледао светлост дана. Никада нисмо више свирали те песме. Али зашто нисмо? Сад ћеш да чујеш. То је оно најважније.
Једне ноћи појављује се Бора код мене, већ је тада био прешао из Сунцокрета у Рани мраз с Ђорђем Балашевићем. Онако с дугом косом, плетени џемпер, кожне панталоне... изгледао је као бог! Каже: "Ја више нисам с Балашевићем. Урадио сам једну песму, 'Лутка са насловне стране', он сматра да то није у сензибилитету Раног мраза и ја бих да ми направимо бенд и снимимо ту песму." Питам: "Хоћеш вечерас?!" Ха-ха-ха! Пази, нисам ни чуо био песму, само наслов, али сам знао да мора да буде врхунска; имао сам поверење у њега као аутора. Нисам погрешио, то се види, зар не? У групи су тада свирали Рајко Којић, Вицко Милатовић, бас сам свирао ја, а Бора је хтео да, поред певања, свира и акустичну гитару. Одемо у студио, завршимо снимање и, сећам се, седнемо 15. августа у "Шуматовац" да смислимо назив бенда. Значи, прво смо снимили песму, па тражили име. Био је предлог да се зовемо Попокатепетл, не сећам се ко је то предложио, па Бора и ратници, па... још гомила неких. И онда Бора каже: "А шта мислите на то да се зовемо Рибља чорба?" Сложимо се. Појма немам како му је то пало на памет, ваљда зато што је страствени пецарош. Сингл "Лутка са насловне стране" продат је у 100.000 примерака, исто колико и наредни "Рокенрол за кућни савет". Из ПГП су нам онда рекли да имамо студио за неограничено снимање првог албума. Тад смо урадили "Кост у грлу" и одлучили да сви одемо у војску да бисмо могли да наставимо да радимо након тога.
Војска
Кад сам стигао у Копривницу на служење војног рока, понесем и албум, наравно, и намести се прилика да кажем свом воднику, онако све по пропису, реко': "Друже водниче, ја свирам у једном бенду." Он ме гледа и пита: "Рибља чорба? А који си ти?" Ја се представим, покажем му, а он окрене двадесет телефона и у канцеларију дође маса људи! Хаос! Одмах је ту била ракија, бренди, клопа... Сви су дошли да ме виде, јер нису могли да верују да је у њихов вод дошао басиста Рибље чорбе!
Војска ми је прошла безбрижно. Бора је за то време писао стихове и слао ми их. Једном ми стигне писмо и у њему текст "Два динара, друже". Седео сам у спаваоници међу 12 војника и кажем им шта ми је Бора послао, а они хоће да им прочитам... Читај, читај! И ја кренем: "Дечурлији нашој смишљасмо имена, волех је све више сваки божји дан..." Полако сам читао и, кад сам на крају погледао војнике, сви су плакали. Али сви!
Супруга и ћерка
Кад сам већ код војске, да кажем да сам супругу упознао још пре тога, пре него што сам отишао на одслужење, како се то каже. Док сам ја био у војсци, сваки дан сам ја њој писао писмо и сваки дан је она мени одговарала! Тако смо се договорили да, чим ја дођем у Београд, одмах направимо свадбу и од тог тренутка до данас је са мном. Јасмина и ја смо добили ћерку Мину после шест година брака, она је заиста супер дете, само да пожелите. Завршила је драматургију.
Није никад хтела да се бави музиком, није је то занимало. Написала је књигу "Дневник једне кључаонице", а писала је и драме за децу. Кад је била мала, била је јако популарна у школи, сви су знали да јој је тата из Рибље чорбе, али се није тиме оптерећивала.
Популарност
Е, а сад, да ти причам о тој популарности... Мислим да је трећи албум, "Мртва природа", Рибљу чорбу дигао у небеса. Имали смо продуцента Џона Мекоја из Енглеске - не знам с ким бих га данас упоредио - људи из ПГП су нам дозволили да ангажујемо кога год хоћемо. Толико су веровали у нас и толико смо ми били моћни. Био је врло скуп, али имали смо новац и он је дошао у Београд. Уђе он у студио са својим сниматељем и каже нам: "Момци, ви сте сад слободни, а ја ћу детаљно да прегледам студио." После три сата дође код нас у хотел и донесе ооогроман списак недостатака! Ти то не можеш ни да замислиш! Људи из ПГП су били шокирани. Али су отклонили све што је требало. Снимили смо врло брзо све песме и тај албум је продат у 600.000 примерака! Е, тек то пробај да замислиш!
Кренула је велика турнеја, свуда је било крцато, огромна популарност нас је задесила. То је било стравично у позитивном смислу. Наравно, из све то иде алкохол, мало дувке, бесане ноћи... Једноставно, ухватила нас је популарност. Сећам се да сам тад купио најновији модел аута "алфа ромео", жени сам куповао дијамантско прстење, себи сат "картије" од 6.000 марака!
Грађански рат
Вртоглава популарност групе трајала је све до грађанског рата почетком деведесетих. Ми смо у то време снимили албум "Лабудова песма" и Бора је хтео после тога да се опрости од публике. Јако тешко је подносио рат, ту беду која нас је задесила, санкције... Пио је доста, додуше, пили смо сви, да се не лажемо, али он баш онако доста... Онда смо одржали концерт у Зајечару и на крају свирке Бора каже: "Ово је последњи наступ Рибље чорбе, опраштам се од вас!" И тад цео стадион почне да виче: "Боро, ми те не дамо!" То је био јако потресан призор. Сишао је са бине међу људе, очи су му биле пуне суза. Онда се вратио на бину и рекао: "Настављам!"
И пре тога је било незгодних ситуација кад смо били приморани да се повучемо са сцене. На пример, на концерту у Загребу једна девојчица је страдала. Обезбеђење је било лоше, нису могли да трпе масу која је хтела да уђе у Ледену дворану и у једном тренутку су одустали и отворили врата, људи су почели да газе једни преко других и тако је та девојчица изгубила живот. Та трагедија је настала грешком других људи, не нашом, и то је сасвим јасно, али ми смо јако тешко то поднели и направили смо мало дужу паузу. Да, још једном смо хтели да завршимо каријеру. Односно, Бора је хтео. Кад смо прешли у "Југотон" 1984. и објавили албум "Вечерас вас забављају музичари који пију", доживели смо неуспех иако је ту било одличних песама. "Југотон", једноставно, није урадио добру рекламу и почеле су да нам опадају посете на концертима. Али вратили смо се са плочом "Осми нервни слом", на којој смо имали Едија Гранта као госта. То је посебна и врло занимљива прича како смо дошли до њега.
Црнац у студију
Ми смо га питали после његовог концерта да ли би хтео да отпева једну строфу у нашој песми, а он је кренуо да нас ескивира - те боли ме грло, те нисам расположен, те смета ми дим... А студио већ спреман и само чекамо да он дође да снимимо "Амстердам"! Е, ту нам је Слађана Милошевић доста помогла јер му је рекла: "Ово је најбољи српски бенд, нећете се покајати. Дођите само да чујете песму." Одрадила је то на шарм, Еди није имао више изговора, ха-ха-ха! И онда је настала она чувена сцена кад обезбеђење није хтело да пусти Гранта у студио јер је странац, а још и црнац! Међутим, Бора ухвати типа из обезбеђења, закључа га у WC, настане општа фрка! Дође и полиција! За то време Еди је с нама био закључан у студију и чуо је песму. И одмах је рекао: "Ајд, наместите ми микрофон, хоћу да отпевам!"
Деведесете
Деведесетих сам продао све злато које сам куповао у време највеће славе. Ето, да се човек и насмеје! Онај сат од 6.000 марака продао сам за 800, ауто исто за неке смешне паре, у бесцење. Свирали смо на ратној територији, у Републици Српској, у Крајини и нешто мало по Србији. Једноставно, није било пара. Али смо гурали некако, ни сам не знам како... Прескочио бих тај период, тешко ми је и сад да причам о томе.
Али од 2000. све се некако преокренуло за нас, набоље наравно. Направили смо концерт на ОФК стадиону, који је био јако посећен, почели смо да сарађујемо с менаџером Ганетом Пецикозом, и то је било врло успешно. Кад су нам се разишли путеви с њим, почели смо да радимо с Банетом Обрадовићем и од тада, то морам да кажем, креће екстремни успон Рибље чорбе!
Концерт на трактору
Од 2010. па надаље, значи 2016, 2017. и 2018, имали смо по 40 концерата годишње и сви су били потпуно распродати. У неким мањим градовима дешавало се да дође по 20.000 људи, дакле цео град и околина. А зашто? Па сви дођу да виде Бору, то је јасно. Не могу да кажем да је то необјашњиво, јер је он једна невероватна личност: композитор, писац најбољих текстова у историји српског рокенрола, сјајан певач! Све се то накупило у њему и, кад се као такав појави на бини, онда настане општа хистерија у публици. Као човек он се нимало није променио, није му никада слава ударила у главу, као ни нама осталима у бенду. Вероватно због тога што смо све прошли, од свирки по сеоским игранкама до највећих концерата.
Било је свирки кад смо наступали на тракторским приколицама. Две приколице се споје, на једној је бубњар, а на другој ми, свирамо народу, сви задовољни. Да не причам о томе кад смо спавали на поду чекајући јутарњи превоз. Е, кад човек све то прође, онда не може да се уобрази. Ми нисмо звезде, већ музичари који уживају у томе што раде.
Кум Бајага
Не сећам се да смо унутар бенда имали некад неку свађу; заправо и нисмо. Било је неспоразума, на пример, око тога како треба нека песма да се одсвира, па крене расправа о томе, међутим, Бора је фактор који је то смиривао. Само нам каже: "Станите, људи, ајде да се договоримо. Може ли компромис?! Ако не може, онда нећемо ставити песму на албум и то је то." И добро је што је тако, Бора је шеф бенда. Али нисмо имали свађе и тешке речи, тога никад није било. Е, кад је Бајага напустио Рибљу чорбу и почео самостално и када Рајко Којић није могао више да свира јер је, нажалост, постао зависник од хероина, нама је то тешко пало. Посебно за Рајка, он је умро 1997. А Бајага је направио највећи могући посао у Југославији самим тим што је постао соло уметник. Он је мој венчани кум. Сматрам да је Бајага као бенд егал са Рибљом чорбом. После разлаза смо били мало у фрци, али врло брзо смо схватили да нема разлога за свађу и наставили да се дружимо истим интензитетом као и пре.
Тако је, како је
Од догађаја из последњих година морам да споменем три Београдске арене, четири концерта "Чорба се чује и без струје" у Сава центру и једино што је моја, а и Борина жеља, јесте свирка на Маракани. Не знам колико је то изводљиво, има доста фактора и препрека за то, осим публике. Једино посетиоци нису проблем! Приватно немам никакве жеље. Остварио сам све што сам желео, имам дивну породицу, супругу и ћерку, пријатеље у бенду. Финансијски би могло да буде боље, али то би свако од нас могао исто да каже.
Тужно јесте то што после толико хитова и рада у музици ми немамо финансијску стабилност, али тако је како је. Кад нам је Џон Мекој продуцирао албум "Минут са њом", рекао нам је: "После овога што је прошла Рибља чорба, свако од вас би имао свој замак, али да сте живели и радили у Енглеској." Ми смо срећни и тиме што можемо да живимо нормално, пристојно, нисмо лишени неких основних ствари, као што су летовања, ручак с породицом у ресторану и томе слично...
Док смо живи
Тајна успеха и трајања Рибље чорбе јесте у томе што, сваки пут кад смо хтели да одустанемо, увек се појави та помисао у нама шта ћемо даље. Чиме ћемо се бавити после музике? Једноставно, не може без овога, ушло нам је у крв. И свираћемо док смо живи! Макар се пели штаповима на бину! Публику ћемо увек имати. Па нас слушају четири генерације! Недавно, кад сам потписивао своју књигу, дође човек са сином од три или четири године, и питам ја дечкића: "Је ли, која ти је омиљена песма?" Он се прво постиди, дете ко дете, а онда почне да ми певуши "Авиону, сломићу ти крила"... Шта ће бити после Рибље чорбе? Ништа. Не верујем да ће се појавити рокенрол бенд који ће икада моћи да понови наш успех. Кажу да овај правац музике изумире, ја не верујем у то. Увек ће бити људи који слушају рокенрол, али је чињеница да други музички правци узимају примат. Модерна су времена...
Пронашли су ТАЈНУ СОБУ у кући у којој живе већ годинама, а УНУТРА... Снимак је ПРЕСТРАВИО цео интернет (ВИДЕО)
