Овај глумац ДОБИО УЛОГУ на предлог Ђолета Балашевића - Алекса о свом првом филму и покојном оцу: "То су били његови последњи дани"

Алекса Балашевић прошетао је црвеним тепихом на Сарајево Филм Фестивалу.

Тамо је представљен филм "Мегдан: Између воде и ватре", чији је он сценариста.

- Посебне неке емоције, било је веома успешно. У Напуљу на Искија глобал фест, где смо освојили две награде, после тога заиста, торнадо смо добили у леђа. Дошли смо овде у Сарајево на мислим у региону, ајде да кажем овде у Европи једна од највећих фестивала који постоји ево већ 30 година. Све је заиста било очекивано, овај сценарио је рађен на неколико истинитих прича мислим да је то доста допринело бајци, тако да, искрено очекивао сам све - рекао је Алекса веома поносно.

Неки од коментара за филм били су да "Овај сценарио није написао Алекса, нама се чини да је ово Ђоле Балашевић писао".

- Мени је то комплимент, то је комплимент по питању... Кад год то неко каже, онда знам да је добар сценарио у овом случају. Дај Боже да то кажу и за следећи сценарио, да исто кажу да је Ђоле писао и да сам ја то пронашао на неком нашем Чардаку војвођанском, што се мене тиче дај Боже да то кажу. И, истина је на неки начин јесте он то писао, ваздушним пером, облацима, звездама, с једне стране јесте, зависи ко како гледа.

Алекса је открио шта за његову породицу значи Сарајево.

- Сарајево... За мене представља једну вечну панонску луку где је мој отац бацио сидро које ће заувек остати ту, и једну мирну вечну луку где сам увек добродошао. Једну колевку уметности, де увек овакве ствари конкретно као овај филм који има једну здраву поруку, поготову за данашње време, где увек прође добро. Сарајево због свега тога има такав један лик који ја увек волим да пратим нарочито када су у питању догађаји који су везани за мог оца и породицу. Мислим да је ово колевка уметности свакако, и мислим да ће с тиме сложити свако, а не само ја који сам везан за овај град због оца и због себе, мислим да ће се с тим сложити и људи из других крајева света који су то осетили овде.

Алекса је открио да је филм рађен по неким истинитим догађајима, и да је чак инспирисан једном Ђолетовом песмом...

- Он нажалост није стигао, то су били његови последњи дани на овом свету, није стигао све да види. Он је рекао да то треба да буде доста саткано од истинтих догађаја тих дечака који су се на мегдану борили. Он је волео сваки спорт, и конкретно Мегдан је гледао борбе, он је истим жаром гледао као кад гледа фудбал, хокеј на трави... Тако да је та идеја била, да филм буде приказан реално, да борбе не буду приказане као у америчким филмовима да неко скаче троструки салто и нокаутира неког из окрета и да тај после тога устане и победи. Борбе у филму су неке досадне, неке занимљиве што је и у стварности тако. Исто као и та духовна борба која је приказана у филму, понекад је веома једноставан, а понекад компликована.

Балашевић је испричао и како је Војин Ћетковић добио улогу у филму, на предлог његовог покојног оца.

- Ђоле је рекао: "Човека са месецом у очима треба да игра Војин, он има то у очима и лако ће с тим што има у очима створити неке месец као лик из песме Човек с месецом у очима". Ту су наравно, конкрето, та улога презентује да је за сваког паметног човека сваки рат изгубљен... Генерално је овде приказан као спортски тренер који је једино у спорту нашао неки проценат да има жељу за животом. Наравно у филму су регионални, најпознатији глумци укључујући и румунски и молдавски најпознатији глумци, пошто смо имали огромну ко-продукцију и помоћ, без њих не би ни дошли овде где смо дошли. Маја Беровић је такође у филму, која је глумила Молдавку, савршено је урадила све и то нисам рекао ја, већ молдавска публика и глумци кој ису били одушевљени њеним слухом и целом улогом. Неки нови ликови су се овде појавили, што после овога важити за крем де ла крем регионалне глуме.Филм је рађен по неким истинитим догађајима, и инспирисан је једном Ђолетовом песмом, а како Алекса наводи Ђоле није дочекао да види сценарио за филм.

- Он нажалост није стигао, то су били његови последњи дани на овом свету, није стигао све да види. Он је рекао да то треба да буде доста саткано од истинтих догађаја тих дечака који су се на мегдану борили. Он је волео сваки спорт, и конкретно Мегдан је гледао борбе, он је истим жаром гледао као кад гледа фудбал, хокеј на трави... Тако да је та идеја била, да филм буде приказан реално, да борбе не буду приказане као у америчким филмовима да неко скаче троструки салто и нокаутира неког из окрета и да тај после тога устане и победи. Борбе у филму су неке досадне, неке занимљиве што је и у стварности тако. Исто као и та духовна борба која је приказана у филму, понекад је веома једноставан, а понекад компликована.

Са Алексом на црвеном тепиху била и његова ћеркица

- Она је преинтелигентна, нисам сад објективан да хвалим своје дете, али мислим да је она свега свесна. Били смо у Парламентарној скупштини републике Босне и Херцеговине, где су нас исто угостили за њен рођендан и дали нам поклон из врха државе. После смо били на црвеном тепиху, а она се понашала толико свесно као да је педесети пут на црвеном тепиху, а не да је данас напунила другу годину.

Открио је и реакције своје породице на дело.

- Одушевљена је мама, сестра Јелена је већ мало строжија, јер она је ипак професор режије дипломирани. Али су заиста сви, из филмског света који су гледали, и породица, људи из пољопривреде, спорта, било чега кад су гледали филм, сви су знали шта смо хтели с њом да покажемо. Тај један балкански сан који је нама у овом случају пречи од америчког или кинеског, тај један балкански сан где све мора преко ноћи да се деси. Сви су разумели поенту, и филмски школовани људи и не, тако да филм се прави за публику.

Извор: Telegraf.rs/ Аутор: Н.Л/З.Р.