"Бацила је храну на под и терала ме је да то поједем, закључавала ме је у подруму" Задругарка МУЧЕНА у хранитељској породици - имала ЈЕЗИВЕ ПОВРЕДЕ по телу
Живот је није мазио и ове ситуације су оставиле последице на њу. Милица је из свега изашла као победник и данас је успешна водитељка која много труда улаже у своју каријеру. Удала се за Бору Сантану и срећна је у љубави.
Милица Кемез и њена сестра Мирела провеле су детињство у Дому за незбринуту децу. У једној од својих емотивних исповести, Милица је открила да је први пут видела слику своје мајке тек када је посетила њен гроб, док је свог оца упознала након његовог изласка из затвора. Нажалост, и он је убрзо преминуо.
Сестра и она су биле смештене у хранитељску породицу код Весне из Беле Цркве. Иако је почетак деловао као остварење сна, Милица је убрзо доживела сурову стварност, описујући све што се догодило као прави хорор.
- Та Весна нам је рекла да је она сада наша мама и да 'родитељ није онај ко те роди, већ онај ко те чува'. Поред нас је бринула о још једном дечаку и његовој сестри. Првих годину две је било све у реду. Звала сам је 'мама' и тако сам је и доживљавала. С временом је попустила са живцима и почела да нас кажњава, као и да нас физички и психички малтретира - прича Кемезова за домаће медије, а затим описује неке од првих казни које је хранитељка примењивала над њом:
- Једном ми је рекла да припазим на пециво које се пекло у шпорету, а мени је загорело. Бацила га је на под и натерала ме да га поједем! Избацивала ме је напоље, неколико пута је сестру и мене терала да спавамо у дворишту, закључавала нас је у подрум... Тако би реаговала ако, на пример, разбијемо неку фигуру или се попнемо на таван. Нисмо ишле код друге деце на рођендане, нисмо их ни славили. Не памтим ниједну рођенданску торту, нити децу на слављу код мене. С временом су казне постале све бруталније!
Хранитељка је, како тврди Милица, њу и њену сестру свакодневно злостављала.
- Стално је била живчана, за све смо јој ми биле криве. Једном сам с Весном намештала фуруну, рекла ми је да ће она да је подигне, а да ја брзо поправим ногицу. Нисам се снашла, а она ми је тешку пећ спустила на руку. Искривила ми је руку, данима ме је болела... Други пут ми је дршком од метле разбила главу, ишла ми је крв. Дешавало се да је гледам како ми удара сестру. То би ме потресло, па бих јецала, а она се драла: "Што плачеш, хоћеш и тебе да бијем?" Гађала нас је чиме је стигла. Често би нас крвнички истукла каишем, руке су ми биле модре. Сећам се неколико фотографија на којој су сва деца из разреда насмејана, а ја кријем руке иза леђа да ми не би биле на слици. Умела је да ме казни и пошаље у школу у старим мушким стварима, прљавим и поцепаним. Терала ме је да јој масирам ноге до шест ујутру, док учим таблицу множења. Имала сам фобију од учења, јер ако нешто погрешно прочитам, увек би ме клепила по глави. Није ми дозволила ни да одем на матуру - присећа се Милица траума из детињства.
Она каже да су многи знали шта се догђа иза затворених врата, али да нико није реаговао и покушао да им помогне:
- У комшилуку су сви знали да нас малтретира, али јој нико ништа није смео. Била је мушкобањаста, радила је на пумпи, а пре тога је била у војсци. Сви су је се плашили. Имали смо животиње, кокошке, свиње, козе, она их је клала. Ми смо бринули о њима, хранили их, чистили... Радили смо и на њиви - рекла је Милица раније за "Информер".
