"Када се вратио на Пинк, могла сам да умрем" Мајка Милана Милошевића се обратила Митровић Милици и Жељку - ево шта им је поручила

Водитељ Милан Милошевић везан је за своју мајку Рајку која је, нажалост, болесна, а о којој често прича у јавности, а на друштвеним мрежама објављује заједничке тренутке.

У интервјуу за Курир она је својевремено испричала какву муку је имала кроз цео живот да би одгојила два сина у најтежим животним условима.

На почетку разговора да нам кажете какав је Милан као син, али заиста?

- Милан је син за пожелети и дете које би свака мајка пожелела. Брижан, понекад и претерано, толико да изгледа као да смо последњих година заменили улоге. Вредан је да му три девојке у кући нису равне када се дохвати чишћења и спремања. Не замерам му ништа, он је златно дете које, нажалост, није имало ни детињство, ни младост као остала деца око њега.

У којим ситуацијама се љутите на њега?

- Много пута сам се љутила на њега што ме толико помиње и ставља на те мреже и у новине, али разумем га кад сама са собом размислим. Нису наши празници никад били лепи, дешавало се да молимо Бога само живе главе да извучемо јер су то били дани препуни алкохола, пакао нам је трајао од светог Николе до светог Јована.

Какав је био као дете и по чему се разликовао од остале деце?

- Био је толико сладак као мали, имао је плаве коврџе и био је буцко као крофница да сам морала стално да му носим црвени кончић око руке јер се дешавало да се зацени често када су неке урокљиве очи гледале у њега. Касније је био другачији од својих вршњака. Од малена је волео да се циркузира и да се облачи у певачице и имитира их. Највише је волео да имитира Лепу Брену и њен хит "Ситније, Циле, ситније", а дезодоранс од комшиница му је био микрофон. Био је другачији, а самим тим и мета окружења и често исмејаван и малтетиран управо због тога. Изазивао је пажњу свуда и није био схваћен нити прихваћен у околини и зато он не воли град у којем је рођен. Као мајка све га разумем.

Које су Ваше жеље у Новој години?

- Једина жеља је да ми деца буду здрава и жива. Знате да сам сина сахранила у 34. години и то је била и моја сахрана. Тада је нестао део мене и, нажалост, не дао Бог да ико зна како је када мајка сина земљом покрива, а не може да умре од туге за њим. Милан ће се наљутити сигурно јер то стално причам, али највећа жеља у животу ми је да добијем унуче од Милана и да могу да умрем мирно, а ако је Бог рекао другачије, то је онда Божја воља и шта да радимо. Жао ми је сада што сам му бранила да се жени када је имао прве љубавне везе, а желео је то већ са 18 година.

Милан је често откривао болне тренутке о животу који сте проживели. Како Ви данас гледате на то кроз шта сте прошли да би он постао добар и срећан човек?

- Милан прича доста о нашој муци и животу, али никад то неће моћи да се исприча нити опише онако како је било. Он то другачије доживљава, а ја сам већ дигла руке од свега и помирила сам се са судбином да је таква била намењена мени. Од малих ногу ме је пратило лоше, а да не причам о животу касније. Милан је желео да помогне младим женама да не трпе насиље и да не раде као што сам ја радила, али тада је било друго време и нисам имала где. Незапослена, сама са сином у пубертету без оца. Са сином са церебралном парализом и са Миланом нисам имала куда. Трпела сам и надала се бољим данима. Нажалост, никад нису дошли, а сада када бих могла можда да уживам уз Милана, болест је учинила своје и све је дошло на наплату, све преживљено за живота. Сва промрзавања и све батине, ма не знам више шта, не могу да причам о томе више. Нисам ја имала много времена да се бавим Миланом искрено да кажем, нити да правим човека од њега. Све друго је било ту и све је мене чекало, али сам увек саветима покушавала да му покажем где, шта и како треба у животу, а и сам је у детињству видео и докторирао како и шта не треба да ради.

Милан је заштитни знак ријалити пројекта и омиљен у народу због свог смисла за хумор, непосредношћу. Да ли Ви гледате ријалити и колико Вам је тешко пало када је отишо са Пинка?

- Нема веће среће него када га угледам да уђе у "Задругу". Љубим некад екран, па се смејем сама себи. Милан је од малена то желео и ето Бог га је драги погледао. Замерам и не волим кад се свађа са учесницима у Белој кући јер се плашим да не дај Боже неко не скочи на њега, а знам како он подноси све то тешко и лично или да га погоди у главу неко. Замерам му често што је стално у црно одевен. Ја му кажем: "Сине, па, неће нико ни видети да си у жалости за мајком када умрем јер си стално у црном". Он се наљути и одмах мења тему, а ја кроз шалу желим да кажем да ме секира то што је одједном почео да носи све црно. Гледам редовно, али не могу до касно да гледам и када се вратио на Пинк рекла сам: "Е, сад могу да умрем". Ја сам лично захвална Милици и Жељку Митровићу на свему шта су учинили за мог Милана и колико њему само добро желим тако и њима и њиховој породици. Често поздрављам Милицу преко Милана, а он каже: "Мама, па ти њу не познајеш!", а ја кажем на то: "Не знам њу, али знам њену добру намеру према теби, сине".

Када сте били најпоноснији на свог сина?

- Кад се уселио у своју кућу у Земуну после две деценије подстанарског живота. Ма, да Вам кажем, поносна сам на сваки његов корак, поносна сам како се понаша у јавности и приватно и поносна сам што не заборавља људе који су били уз њега када нико није. Његова емоција је непресушна и има је за цео свет помислим. Није Милан имао ни детињство, ни пубертет, ма ништа као што је требало. Нажалост, превише бола, немира и туге је обележило његов живот у Сремској Митровици, али се стално секирам да се једног дана све то не одрази на њега, мада за сада се носи са свим тим и боље него што може. Он је пример како треба бити борац. Када се сетим свега, сад бих на глас јаукала. Па он се стопом враћао ноћу одавде за Београд јер ради ујутру, а није имао за аутобус само да би платио рачуне овде за кућу. Борац је и могла бих данима да одговарам на ово питање. Велику је жртву поднео и нека му Бог да само здравља и све ће он сам постићи и стећи. Сећам се колико се радовао када му купим бананицу ујутро у продавници, радовао се и захвалан је био и знао је да немамо за више. Скроман је увек био и већ са 17 је почео да ради и цело домаћинство је спало на његова плећа. Није имао времена да ужива у најслађим годинама, али се надам да ће сада када је своје циљеве остварио.

Курир Старс