Милица Кемез кроз сузе о првом сусрету са покојним оцем и ПИСМИМА које му је слала у ЗАТВОР: "Када су ми јавили да је умро..."
Милицу живот није мазио, али је истакла да се све може јаком вољом и жељом.
Водитељка Ивана Ранчић је у емисији "Са Иваном" у видео продукцији портала Србија Данас, угостила водитељку и бившу задругарку Милицу Кемез.
Милица је овом приликом открила све о првом сусрету, као и о односу са оцем, а овај разговор је за некадашњу учесницу "Задруге" био врло емотиван, те је у пар наврата и заплакала.
Хитно оглашавање Марије Кулић - Јавно раскринкала ћерку: Открила шта Миљана заиста ЖЕЛИ од Даријана, у све УМЕШАН и Зола
Анђело и Анита НАПУСТИЛИ Белу кућу усред емисије - ЈЕЦАЈИ па хистерија, Матору обузела туга када је угледала ОВО
ПАЛО ПРИЗНАЊЕ Милене Качавенде које БАШ нико није очекивао (ВИДЕО)
- Док сам била млађа то нисам примећивала, али када кренеш да растеш и сазреваш и када видиш да живот није више онако изласици, бајка и све сјано, када видиш да мораш да размишљаш о животу, тачно ти фали да подршка родитеља. Деци родитељи уплаћују факултет, полагање за вожњу, купе им ауто, добију стан. Једноставно, добију нешто од чега крену у живот. Ти када немаш апсолитно ништа, а мораш нешто да створиш, када си женско а то мора да буде на неки поштен начин то је јако тешко. Фали породица, у неким лепим моментима, сада ево конкретно свадба, празници. То је један велики хендикеп и просто мора много да се ради на себи да би та особа фукционисала нормално. Вама та особа изгледа лепо, срећно, сређено, а у себи преживљава пакао. То не могу сви да разумеју, нити очекујм то од неког ко то није прошао и ко не види шта теби фали. Доста ствари о свом приватним животу нисам ни испричала, а за оно мало што сам испричала доживела сам линч. Све у животу се може јаком вољом и жељом.
- Жао ми је што не постоје та писма, не знам где су. То се некако у селибни негде изгубило. Када бих људима прочитала писма које сам ја писала са шеснаест година, мом оцу који је био у затвору. То су такве тешке речи, то је размишљање једне жене од педесет година. Тај рат што је био, то узимање деце. Сестра и ја смо одузете од оца јер он није имао услова да наш чува и зато што је дошао пар пута у вртић по нас припит, а неки тамо "буржуји" што излазе стално и пију су кул. Нефер је било да ти узмеш децу јер неко нема услова да их чува, а онда им даш неком другом и још платиш за то. Сетим се тих писама и мале мене која је било толико огорчена и размишљала где су ми мама и тата, да ли ће икада доћи и како изгледају. Одувек сам се питала одакле сам ја, зашто се презивам Кемез, а не са ић. То су била нека питања која ти остану без одговора. Ја сам оцу у затвор слала писма да уопште не желим да имам комуникацију са њим уколико он буде пио алкохол и да не желим да га упознам док буде био такав. Када сам отишла да се видим са њим то је било кришом пошто тада нисмо смели без надзора социјалног радника. Ми смо се дописивали писмима и договорили смо да се видимо у Новом Саду. Он се средио, чак ми се похвалио и неким скупим патикама, па ме је држао за руку. Било је веома емотивно.
- То се десило када смо дошли у Нови Сад. Имала сам неких 16,17 година. Он је био здрав човек, жао ми је што нисам могла да му помогнем, он је умро једноставно од неке туге. Није био болестан, али имао је неке проблеме са јетром управо због алкохола. Од њега сам повукла бол за неправду, то што контрирам свему, што сам срчана. Он је био леп човек, шмекер и веома талентован, таквог га памтим. Сећам се да је приликом нашег сусрета отишао да ми купи неке минђуше да имам. Када су ми јавили да је умро ја сам фенирала муштерију у салону и само сам наставила то да радим, несвесна јер сам га у животу сам га видела свега десетак пута.
Детаљније погледајте у видеу.
Србија Данас/Ивана Ранчић
