Непозната страна живота Марка Ђедовића - шокираћете се када чујете чиме се заправо бавио
Оно што је познато када је Марко у питању јесте то да је радио као новинар, али да је по струци социјални радник. Марко је завршио Факултет политичких наука, одсек социјална политика и социјални рад.
Упркос томе што му је примарно занимање било социјални радник, Марку није стран рад још од тинејџерских дана.
- Након завршене средње школе почео сам да радим у Здравственом центру Косовске Митровице и тада сам живот научио да гледам на другачији начин. Тешко сам поднео када је први пут преминуо пацијент у мојој смени и тада сам желео да дам отказ. Међутим, само седам дана након тога било ми је нормално да с колегама везујем преминулима руке, ноге и вилицу како бисмо их припремили за погреб - рекао је својевремено искрено Марко и открива које је две битне ствари научио током рада у болници.
- Није лако умирање и постоје људи којима је веома тешко да испусте душу. Друга истина је да је људски живот са становишта медицине јако јефтина ствар. Изгубиш емпатију, али је то једини начин да спасеш себе. Као што рекох, није тако лако умрети, а постоји један случај који је оставио трајне последице на мене - испричао је Ђедовић и открива да је болест једног пацијента променила његов живот:
- У болницу је дошао момак који је живео у забаченом селу у близини Шар-планине. Био је годину дана млађи од мене, а није знао ни шта је телевизор. Знао је само да има мајку, животиње и да му је отац умро. Доведен је јер је имао проблеме са стомаком, а дијагностикован му је тумор тестиса који је метастазирао на бешику и то су му били последњи дани живота које је провео на одељењу. Било ми га је жао и проводио сам дане с њим. Доносио сам му своју гардеробу, изводио испред болнице у шетњу, седели смо, причали... Желео сам да последње тренутке проведе најбоље што може. Једног јутра сам дошао на посао и затекао празан кревет у соби у којој је лежао. Само сам се окренуо, отишао сам кући и јавио колегама да сам на годишњем одмору. Три недеље сам провео ћутећи. У тим тренуцима сам се љутио на бога, људе, правду... Рекао сам да се више никада нећу везивати за пацијенте на такав начин. Наравно, у томе нисам успео - казао је Ђедовић.
- Након неког времена, схватио сам да ни у Чачку не припадам. Околина је почела да врши притисак на мене с питањима када ћу да се женим, да добијем дете, односно када ћу да испуним норме које су се њима подразумевале. Много пута сам живот узимао у своје руке и све је испадало баш како треба. У 25. години ми је пукао филм и рекао сам баби да идем за Београд, и да мом оцу ништа не говори. Она ми је дала новац, а и ја сам имао ситну уштеђевину - прича Марко и открива како је преживљавао у Београду:
- Нашао сам стан на Бановом брду, у сутерену, а имао сам довољно новца за храну и за двомесечну кирију. Отац је у Чачку имао фирму која се бавила израдом поштанских сандучића и одлучио сам да се ангажујем у том послу, али у Београду. Ишао сам од врата до врата и нудио поштанске сандучиће за 1.000 динара и од тога сам живео - рекао је Марко, који је у том периоду упознао многе утицајне људе.
- После неког времена, уз помоћ познанстава које сам стекао почео сам да радим као новинар. Недуго затим, указала ми се прилика да уђем у ријалити, након чега се мој живот променио из корена. Захвалан сам Београду и то је град у којем бих желео да умрем, ово је најлепши град на свету и никада не бих живео на другом месту - испричао је Марко Ђедовић за Ало.
