ПРИЧЕ СА ОНОГ СВЕТА: Ових 8 људи су накратко УМРЛИ - ево шта су видели са друге стране
Смрт је непознаница и никад неће бити егзактних сазнања шта се дешава са умом и душом након гашења живота, али постоје сведочанства људи који су доживели клиничку смрт. Док неки сматрају да су у питању халуцинације, други тврде да су аутентична.
Једно је сигурно: исповести ових осморо људи ће учинити да се запитате о правој природи нашег постојања.
Ево шта су испричали:
1. Мени је то било као да сам пао у дубоки сан. У њему је све изгледало светло и шарено, осећај као да траје сатима, али кад сам се вратио испало је да сам био мртав мање од 3 минута. Радње или конкретних ствари из сна се нисам сећао, само осећаја. Ништа од тога није имало смисла, али осећао сам мир, готово оптимистичан мир. Кад сам се вратио све ми звучало као да сам усред гомиле људи. То је трајало пар секунди, а онда сам схватио да сам се пробудио у потпуно тихој соби. Повратио ми се и вид. Све је било успорено, као кад упалите онај стари телевизор, па треба времена да се слика стабилизује. У почетку је све тамно и мутно, а затим све светлије и изоштреније. тада сам приметио да ми је цело тело утрнуло од врата наниже, али се осећај у длановима и стопалима вратћао, топлота се ширила из средишта тела ка екстремитетима. Био сам јако збуњен и дезоријентисан. Било ми је тешко да се сетим шта сам радио пре него што сам умро, чак и ко су људи који стоје око мене, а поготово где се налазим. После 5 минута све се вратило у нормалу, осим лудачке, бубњајуће главобоље.
2. Мој млађи брат има дијабетес, тип 1 и кад је имао око 10 година пао је у хипогликемијски шок. Сећам се да је група болничара трчала уз степенице и а неко говори „Напад је престао, али нема пулса“. Унели су га у Хитну и одјурили, а мојим родитељима су у болници рекли да је право чудо што су успели да га оживе на путу до болнице. Кад сам га посетила, питала сам га какав је био осећај, на шта ми је он одговорио: „Све је почело да ми звучи гласније и гласније, док одједном није почело да бледи па сам плутао на једном од оних надуваних јастука из аквапарка, сам, без игде икога. И било је лепо. Јел можемо да одемо тамо кад ме пусте одавде?“
3. Није било никаквог узбуђења, страха или борбе, заправо нисам уопште био свестан шта се догађа. Само некако склизнеш у сан и избледиш из постојања. Све је некако нестварно, као да постоји, али не постоји. Као да исовремено знаш да нешто није у реду, али ти из неког разлога то није битно. Знате ли онај осећај кад сањате да сте будни, да сте се пробудили, устали, опрали зубе, доручковали, а онда се одједном заиста пробудите и схватите да сте још у кревету, али тотално дезоријентисани и збуњени? Повратак је налик томе, знаш да је све још пре секунду било скроз другачије и тешко је објаснити или схватити шта и како. Као да је све око тебе стварно, али ипак ниси сто одсто сигуран да си у правој стварности.
4. Пре две године био сам клинички мртав 8 минута, рекли су ми да је то била последица предозирања хероином. Осећај је био пријатан, али то је можда била последица чињенице да сам био баш одрађен, међутим у исто време било је и језиво. Имао сам осећај да више немам ни једне једине бриге на свету. Срце је куцало као лудо, сав сам се ознојио и све ми је деловало као убрзан снимак. Сећам се како је неко у хитној узвикнуо „Губимо га!“, таман пре него што сам умро. Последњи пут сам издахнуо и само мирно нестао. Кад сам се пробудио у болници, прошло је већ неколико сати, све ми се вртело. Био сам ужасно збуњен и дезоријентисан, нисам добро видео до следећег дана. Све у свему није било баш толико страшно, али никомене бих пожелео слично искуство. И, наравно, више не конзумирам хероин.
5. Осећао сам се као да падам. Само бескрајно падање, иако сам већ лежао на тлу. Следеће секунде као да сам се пробудио. Болничари око мене, мама и пријатељ. Кад су ме оживели, имао сам утисак да сам се само пробудио, као и сваки други дан. Није то било баш угодно дремање, више као оних ус***их 10 минута, после којих не знаш ни где си, ни ко си, ни који је дан.
6. Осећај је као да заспиш. Осетиш таму како се приближава, али не на неки застрашујућ начин, ниси баш потпуно свестан шта се догађа и онда одједном, само тако, нема те више, а ниси схватио да си отишао. Ако се пробудиш, све ти је мутно и збуњујуће.
7. Имаш осећај да тонеш у најдубљи сан у животу (што је и истина), а кад се будиш збуњен си до бола и уопште немаш појма што се догађа, само видиш да су сви ужасно забринути за тебе. Ухвати те нервоза, уплашиш се јер не схваташ шта, како и зашто, али ипак на неки начин то не утиче толико на тебе. Свестан си осећаја и није те претерано брига. Стално сам се будио, питао колико је сати и поново падао у таму. Немам никаквих сећања са друге стране, са оностраног, само осећај невероватног умора и жеља за спавањем, као да ће спавање све средити.
8. Прошлог 4. јула сам скоро умро. Трајно. Катапултиран сам са мотора, главом напред. Пробушено плућно крило, сломљена кључна кост се забила у њега. Лежао сам покрај пута и умирао. У том моменту доживео сам оно што обично зову „искуство тик до смрти“. Осећај је био као да тонем у тамни базен пун воде, све око мене било је црно, а свет је постајао све мањи и мањи. Полако тонеш у непознато. Звуци су постали далеки и слаби, као да се све удаљава и на неки чудан начин осећао сам само мир. Бол је нестајао, а и сви проблеми света с њим. Сећам се успомена на породицу и пријатеље. Онда, изненада, избаци те нешто назад у живот. Мора да је све трајало само неколико минута, али мени је изгледало као да је прошло више сати.
Смрт је нешто што нас све чека, а ово искуство ме научило да ценим данас, сада и тренутно.
