ХТЕЛА ДА ПОЛАЖЕ ВОЖЊУ: До 17. године није знала да је СЛЕПА!

Прича Каролине Кејси никога није оставила равнодушним. Ова девојка из Ирске одрасла је и није била свесна свог великог хендикепа, све до једног важног дана у животу. 

„Док сам одрастала, нисам могла ни да претпоставим да нешто није у реду са мном. Јесам носила наочаре и била неспретна, али у школи сам била успешна као и сваки просечан ученик. Нисам ни сањала да сам заправо слепа. То сам сазнала случајно кад сам напунила 17 година. Била сам код очног лекара и успут му поменула да бих да полажем тест за возачку дозволу. Изненадио се и одмах питао моје родитеље зашто ми нису рекли истину - да имам генетски поремећај који узрокује трајни губитак вида. Нећу моћи да полажем вожњу, ни те године, ни никад.

То је било пре скоро три деценије. Можда нисам положила вожњу, али нисам дозволила да ме губитак вида успорава. Изградила сам каријеру као саветник у менаџменту и сада живим са супругом и његовом децом. Последњих 15 година посао ми је да што више говорим о људима са хендикепом. Један видео у ком говорим о томе колико је важно да људе са хендикепом не занемаре у бизнису видело је преко милион људи, јер милијарду нас на планети имамо неки хендикеп.

Ако твој сан има ове карактеристике, обрати пажњу, жели нешто да ти каже

Испоставило се да су родитељи знали за моје стање од када сам имала шест месеци, од дијагнозе. Пратили су све, али никада ми нису рекли. Зато ме људи често питају јесам ли због тога љута на њих, али нисам. И никад нисам преиспитивала њихову одлуку. Сећам се само како је мама плакала, док ми је све признавала. Чини ми се да је била сломљена што није дуже могла да ме чува од стварности. А ја никако нисам могла да прихватим ту новост. До тада сам 17 година живела као свако нормално дете.

ЕВО ШТА ЗНАЧИ када сањаш да падаш и од тога се пробудиш... ПАЗИ - утиче на ЗДРАВЉЕ!

Јесте да сам се одувек сналазила како сам знала, али тек су ми временом ствари постајале јасне. И даље видим само обрисе и лица сасвим изблиза, али даље од пола метра, чак и са наочарима, све ми је мутно. Схватала сам потом зашто ме је страх кад улазим у просторију пуну људи - јер нисам могла да видим ко су они, схватала сам зашто сам тако лоша у спорту и зашто бих се упилијила у екран кад бих гледала ТВ. Али било ми је непријатно да означим себе као особу са хендикепом, па ни на студијама ни на послу потом, ни са ким нисам причала о мом стању. Само са старим пријатељима.

Спавање без одеће: Када видиш шта све решава, заборавићеш на пиџаму

Све се променило кад сам имала 28 година. Била сам спора у послу и коначно сам решила да кажем свима истину. Шеф је прихватио моје стање и то је променило све. Потом сам почела да у једној непрофитној организацији подижем свест о особама са инвалидитетом. И не стајем. И даље радије не тражим помоћ сем ако баш не морам, али нашла сам баланс између снаге и рањивости.“