ВЕСЕЛЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ: Ако имате мање од 25 година, овај текст вам неће значити а ма баш ништа

Тих веселих деведесетих година било је занимљивије школовати се него данас. Око нас је све горело (често и буквално), а ми смо и даље били само деца која су својим маленим дечјим душама покушавала да схвате шта ли се то дешава.

Тих веселих деведесетих није било толико мучно ићи у школу (мада је све остало било мало збуњујуће и теже - нарочито нашим родитељима). Ми смо знали да уживамо - дечаци су играли фудбал (и то обавезно Тигровом лоптом), возили су BMX (стари, наслеђен од буразера из Немачке) и заљубљивали се, полако али сигурно, у младу учитељицу, а девојчице су маштале да буду као она - док су се играле медицинских сестара видајући одрана колена својих другара из разреда.

Тих деведесетих нисмо баш много размишљали о томе колико је чији тата "тежак", иако се то видело - по нашем школском прибору. Неки су у чувеним "преклоп" перницама држали "патентаре" (наслеђене од тате из епизоде "Кад је стари хтео да студира грађевину"), скореле гумице за брисање и једно пенкало - старо таман толико да се запитамо да ли можемо да га однесемо у неки музеј. За то време, неки су се гађали пробушеним патронама пуним мастила и правили се важни шљокичавим оловкама. Ипак, кад би прошло време завитлавања, све се делило и неретко су те златне и сребрне оловке бивале трошене за дан-два - јер цео разред мора да их "проба".

Знало се и по одећи ко колико има... Неки су носили светлеће патике (оне што светле "вампирски" кад нагазиш) и свилене тренерке, а некима су биле довољне и сестрине разгажене старке и мајица са Симпсонима иако тада многи нису ни знали за њих.

После школе бисмо се враћали спортским активностима - ако је лепо време или, ако није - дружењу по кућама. Нисмо имали мобилне телефоне, компјутере и друштвене мреже - дружили смо се уживо. Гледали смо "Моћне ренџере" и док су се девојчице препирале да ли је боља розе или жута ренџерка, дечаци су ЗНАЛИ да ће они бити баш као Томи кад одрасту - храбри, велики и мудри и да ће штити девојчице иако их нервирају.

Ујутру, пре школе, окупљали смо се "регионално". Ако из једног дела улице неколико нас иде у исто одељење, ујутру се сакупимо код једног, одгледамо цртани-у-седам-и-петнаест и онда полако - пут под ноге.

А недељом увече, зна се. Детаљно сређивање док нас тата или мама пропитују градиво, а онда се сви нацртамо испред ТВ-а и чекамо да почну "Срећни људи". Тад су се премијерно приказивали, нећете веровати.

И много смо волели да се "мењамо"... Биле то сличице за албум "Моћних ренџера", шок жваке (ту смо се мењали да бисмо испробали све укусе) или чувени миришљави папирићи. Ко није, да простите, омирисао Касандру, као да није ни живео тих деведесетих... А тек ВХС! Онај који је имао "Краља лавова" на касети - тај је био КРАЉ УЛИЦЕ!

Домаћи смо писали сами. Руком. У свескама. А лектиру смо заиста читали. Нисмо имали рачунаре, све смо морали сами да сазнајемо. Мада, да знате какав смо Google имали! У то доба звао се "1000 зашто 1000 зато" и у њему су се, за нас, крила сва блага овог света. Добро, у њему и у декама. Кад год нешто не знаш (а не можеш да нађеш) - идеш код деке. Он све зна, од тога ко је био јачи у Другом рату - до тога како треба да се заузмеш за себе.

Наравно, нисте живели и школовали се у деведесетима ако не памтите феномене попут "Пино Силвестре" лосиона и металних каишева. Више о њима можете пронаћи ОВДЕ.