Кренули смо на пецање, а завршили у ПАКЛЕНОМ БЛАТУ Ченте! Онда се, као са неба, појавио ДОБРИ РУС! (ФОТО)
Живот је као река...
Када се ујутру пробудиш са зубобољом и главобољом, а напољу је сиво небо које је оковало Београд и сипи ситна, досадна киша, можда су то знаци који говоре "не иди на пецање". Ех, ко још слуша знаке, када ваља кренути у правцу лепог Баната, где у топлој води чуче бабушке, и само чекају да буду упецане.
ОВО СУ НЕОБИЧНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О НАШОЈ ПСИХИ: Ево шта заправо ЗНАЧИ осећај ЛЕПТИРИЋА У СТОМАКУ!
Место окупљања - испод Панчевачког моста, где сваки пецарош од формата купује опрему. Наша екипа је мала, али зато пуна ентузијазма - Жико (није грешка), Крле и ја. Момци које воле да пецају, али им баш и не иде, што их не спречава да упорно покушавају.
Дакле, после куповине глиста, црвића, прихране за вољену бабушку, као и везаних удица (да се не мучимо са везивањем, јер смо аматери, да се не лажемо) крећемо циљано у правцу Сакула, и тамошњег језера. Наравно, још једна пауза, да би се купио најважнији "алат" за сваког поштеног пецароша, важнији чак и од глиста - да, пиво, много пива.
Набавку пива обавили смо у лепом Опову. Тамиш у Опову је нарастао, киша и даље сипи, комарци кидишу у групама од 100. Сунца још нема, ни за лек. Ђаво ми не да мира, питам локалце куда је најбрже до Сакула.
- А, не можете тамо овуда! Ради се пут. Морате около, преко Ченте, па до Баранде, па... - објашњава доброманерни Оповчанин. Боже, зашто? Зашто? Државо, земљо Србијо, пусти ме да упецам једну бабушку, зар је много што тражим?
Као вођа пута, морам да преломим! Жико и Крле су се мало унервозили, па их смирујем предлогом да ипак одемо до Ченте, где постоји два прелепа језера - једно за купање, друго за пецање.
Низ Зрењанински пут, Чента је следећа, али опет, као да су се сви богови уротили против поштених бабушкара, наилазимо на рампу. Ах, Србијо, земљо бесмислених рампи, и чича који говоре "даље нећеш моћи, буши, хахаха"! Морамо около, земљаним путем.
- Ма, проћи ћете, сто посто. Гарантовано. Овога ми крста. Леба ми. Кунем ти се! - говори чича, којег смо питали да ли је пут проходан. Да ли је он будала што ме лаже, или ја који га слушам?
Кренуо сам земљаним путем, и после 200 метара схватио да ћу се заглавити у тони блата, што се и десило. Излазим из кола, псујем небо, земљу Србију, живот, рампе. Жико и Крле мудро ћуте.
Шта сада? Чекамо, али не дуго. Пред нама се појављује камион који се са лакоћом пробија кроз блато. Стаје пред мог хјундаија, камионџија излази. Објашњава ми нешто млатарајући рукама. Схватам да је Рус.
- Гураш, гураш - говори баћушка. Седам за волан, а он, Жико и Крле гурају, док у рикверц покушавам да се искобељам на суво.
И тако смо захваљујући брату Русу, успели да дођемо да асфалта. У бесу заобилазим рампу (могао сам туда и одмах, да не слушам злог сељака) и коначно стижемо до божанственог језера у Ченти.
Мало ме пукла љубав према Русији (коју иначе баш и не гајим), зато што нам је Рус, иначе возач руској фирми која послује у Ченти, помогао да се спасимо из блата.
- Јесте видели? Ништа без брата Руса и мајчице Русије! Путине, Путине! Ето ти твоја Америка! Доле Америка, живео Владимир! - урлам у еуфорији. Моји саборци ме попреко гледају, што је јасан знак да му нисам превише забаван. Знам, није то Рус због нас, него због себе, али ипак, гест је гест.
И таман кад смо помислили да ћемо коначно забацити удице у воду, испоставља се да је језеро у Ченти у ствари станиште милиона бесних комараца! Наравно, нисмо понели ништа против њих. Шта сад? Идемо даље, сад више нема стајања.
Испуцао сам све варијанте, преостаје нам још да се домогнемо Перлеза и Титела, јер пара и бензина за даље више нема. Можда је то био знак? Да стигнемо до чувеног тителског брега и забацимо у прелепу Тису.
Стижемо у Тител, и по осмесима на Жиковом и Крлетовом лицу, јасно је да им се свиђа крајолик. И што је најбоље, грануло је сунце! Уловили смо га, коначно! На левој обали Тисе нашли смо савршено место испод врбе, и ту сместили штапове. Господе, пецање може да почне!
Следећих пет сати, уследило је оно што ми, пецароши од формата, зовемо "нирваном". Она почиње првим трзајем штапа, док пиво клизи низ грло, као вода.
Имамо и снимак! Погледајте предивну Тису, а ако одгледате снимак до краја, чућете и нешто што се дешава на пецању:
Нека остане тајна ко је аутор "коментара". Боже мој, пиво ради свој посао...
Око шест сати, опијени пивом, реком и сунцем, знамо да је време да се креће кући. Чим Жико на мобилном телефону, уместо Звонка Богдана, пушта Блек Сабат, ваља се паковати...
За крај, одлазимо на купање на тителску градску плажу, у божанственој Тиси. Тако препорођени, и срећни као мала деца, крећемо за Београд.
Да ли је вредело? Него шта је! Јер, слушајте сад, и живот сам је као одлазак на пецање. Кренеш зацртаним путем, али те "виша сила" спречи да наставиш даље. Не одустајеш. Пођеш, бар мислиш, најлакшом стазом, а завршиш у блату до колена, и мислиш, ту је крај. И понекад, неко ти мало и помогне, па опет тераш даље. Сломљен, али не одустајеш, јер живот је борба!
И на крају, после силних мука и страдања, стигнеш да упијеш мало сунца и можда уловиш какву добру, или мање добру рибу. Најчешће ситну. Или не уловиш ништа. И то је то. Путовање...
И пошто си човек, срећан си, иако знаш да је мало, и још на све то кажеш - морамо ово да поновимо!
Бистро!
П. С. А улов? Па, наравно! Ова божанствена деверика, уваљана у лековито блато Тисе. Не бригајте, враћена је у воду. Изволите:
