ТАЈНЕ СНИМАЊА БОЉЕГ ЖИВОТА: Редитељ умео да ПОБЕСНИ, а ево ко је највише ЗАСМЕЈАВАО екипу!

Серија "Бољи живот" снимана је крајем осамдесетих, а након првог емитовања доживела је огроман број реприза, стекла култни статус, а радо је гледана и дан данас.

Једна новинарска екипа присуствовала је у мају 1987. снимању 22. епизоде серије "Бољи живот", а текст који је том приликом настао преносимо у целости:

Присуствовали смо снимању једне епизоде, 22. по реду, серије "Бољи живот" и уверили се да је то мукотрпан посао. Гледаоци не могуни да замисле да се, на пример, оно што гледамо 34 минута, снима пуна два дана. Али увек се нађе неко ко ће да насмеје и разгали екипу, тако да снимање "брзо" прође. Овога пута екипу су засмејавали Чкаља и Марко Николић.

Зидови сиви, местимично потамнели од влаге. Намештај сиротињски, отрцано канабе, расклиматани сто, стари шпорет на дрва, поцепана поњава на поду. Кроз разбијена окна малог прозора сигурно ни сунчани зраци немају воље да уђу. Средовечни мушкарац, окренут леђима, послује око шпорета (штедњак је сувише лепа реч за ту шклопоцију) и меша у лонцу нешто што се пуши.

Успут, иако се све око њега распада, певуши:

"А ја сам црно вино пио, са другом срећан био, а ти, а ти, а ти (и то "а ти" понавља једно десет пута), ти си ме чекала."

А то није нико други него друг Бранковић, онај несрећник и бескућник из серије "Бољи живот", кога је тако лепо (и смешно) оживео Миодраг Петровић Чкаља.

У 22. епизоди ове серије чијем смо снимању присуствовали, Бранковић је са својом дечицом, Милицом и Бојаном, пошто га је газдарица избацила из стана, упао у неку собицу "дивље" подигнуту поред депоније или боље речено, ђубришта. Та собица, коју ми на малим екранима видимо и замишљамо да се заиста налази негде на сметлишту, "склепана" је у студију 9, у згради Телевизије Београд, у Кошутњаку.

Велика хала је преграђена шпер плочама на собице ­на стан Попадића, Јатаганчеву канцеларију, Кокин стан... На жалост, нисмо видели намештене просторије у којима познати јунаци живе и раде, јер се декор прави сваки пут изнова. Телевизијски посленици кажу, нема пара да декор стално стоји. Јер, Јатаганчев писаћи сто није само његов, иако је он велики директор. Користе га и његова секретарица, и Кока, и Драгиша Попадић, и ко зна ко још.

Нашло се ту, дакле, и Бранковићево убого уточиште.

На десетине рефлектора висе са таванице.Тога дана снимала се сцена у којој Дара (Горица Поповић) долази изненада код Бранковића и доноси деци колаче, банане, играчке. Редитељ Аца Ђордевић наређује:­

"Било би добро да скинемо врата, да би камера могла да ухвати шпорет и Чкаљу како меша попару...­"

"Не!" цикне Горица.­ "Дара треба да уђе код Бранковића кроз врата."­

"Добро", ­пристаје редитељ, за кога кажу да је тога дана био веома добре воље, али да понекад уме да "побесни" и онда тешко свим сарадницима.

Још се не снима, јер кад дође до снимања, онда је посао такорећи готов. Сатима пре тога намештају се камере, а текст се проба са глумцима десет, двадесет, па и тридесет пута. Сваки покрет је прорачунат, зна се уз коју се реч седи, уз коју стоји...

А да се све то усагласи, потребно је пуно времена и стрпљења, не само глумаца, већ и читаве екипе. А стрпљење изгледа да сви имају на претек, јер без поговора понављају до бесвести, све док "газда" Аца Ђорђевић не каже:

"Чисто је, идемо!"­

"Ајде, сада ја улазим",­ каже Горица.

Чкаља певуши, али стигне и да викне "куц, куц".

Горица или Дара улази, Бранковић је изненађен, само што не испусти шерпу са попаром.­

"Јао, другарице Даро, откуд ви?­"

"Дошла сам да видим дечицу,­ одговара Дара и вади поклоне. Донела сам им по једну банану, кекс...­"

"Само по једну, а за тату ништа?", убацује Чкаља свој текст.­

"Па... ",­ остаје без речи Дара.­

"Али, ја немам крпу", присети се усред сцене Чкаља, а држи врућу шерпу.­

"Децо, дајте крпу",­ виче редитељ. ­"Наравно да ти треба крпа"­

"А немам ни кецељу...",  оглашава се поново Чкаља. Нашла се и кецеља. Чкаља је везује, не око струка већ мало повише, баш како доликује неспретном мушкарцу.­

"Сад сам ко трудница",­ каже себи у браду.­

"Идемо!", чује се из режије.­

"А где су Милица и Бојан?",­ пита Дара.­

"Играју се на депонији, пуштају чамце у канализацију", а онда  додаје свој текст.

"Кад затреба разгрну го*на, па пуштају чамце".

Сви се смеју.

Уопште, док Чкаља изговара своје реплике, ма како оне биле обичне, сви се смеју.

Бранковић нуди Дари да проба његову попару "која је ушла у све енциклопедије, па и у кувар оног дебелог композитора".

Дара неће пробати његову попару, али ће он успети да се опече, да испусти варјачу на ногу (а то је Чкаљина измишљотина ван сценарија која је опет засмејала целу екипу), Дара ће му средити опекотину, "неспретњаковић" ће јаукати... И у тренутку кад жели да загрли Дару у знак захвалности што му је увила прст, поглед му се скамени, јер је на вратима угледао особу коју је најмање очекивао.

Снимање је најзад могло да почне, све је савршено увежбано. Горица која и у природи много подсећа на добру Дару, својим кармином је намазала Чкаљине прсте како би сцена била веродостојнија, један члан екипе поново је, по ко зна који пут, припалио ватру у шпорету. Чкаља је пришао својој, толико пута посољеној попари и почео да певуши:­

"А ја сам црно вино пио...­"

"Стани!", виче помало нервозно редитељ. "Цркла је камера. Људи моји, шта је ово, сваки дан цркне камера, зовите људе из сервиса. Требада радим са три камере, а само је једна у реду..."

Све се зауставља. Јасно је да предстоји мало дужа пауза.­

"Ајд’мо Горице, моја најбоља партнерко, на кафицу".

Светла се гасе, двадесетак људи нестаје за тили час из студија, све је пусто и мрачно. Студио нема више дражи..

После два дана, снимање почиње позивом другог редитеља, Мише Вукобратовића:­

"Четворка на излаз, тишина! Двојка држи двоплан, режемо на двојку, крупну Цеца и Боба, хајде, сад се одлепи од Цеце, рез, улази Драгиша, четворка нека сада прихвати крупно Бјелу (Драган Бјелогрлић)"

"КО КАЖЕ ДА НИСАМ СКРАШЕНА?!" Цеца изненадила - никада отвореније о свом ЕМОТИВНОМ СТАТУСУ (ВИДЕО)

За неупућене ове речи су права математика, али цела екипа добро разуме редитеља. У једној другој, сад већ намештеној прегради, окупио се део породице Попадић, мама Ема (Светлана Бојковић), тата Драгиша (Марко Николић) и најмлађи син Боба, (Драган Бјелогрлић) који је претходног дана успео да потроши 450 милиона од добијеног наследства од 2,5 милијарде. Наравно ­ мама и тата су шокирани.

"Децо, ја сам за то да све добро увежбамо, па тек онда да снимамо", предлаже Цеца Бојковић.­

"Слажемо се", одговара редитељ.

И онда почиње бесконачно много понављања. Најсталоженији је Марко Николић...­ Зар му не смета толико проба?­

"Не, све то иде у рок службе. Навикли смо ми и по четрдесет пута да поновимо једну исту реченицу. Боље то него да радим на траци, у некој фабрици", ­каже Марко, кога организатор лупи по леђима у тренутку кад треба да уђе у кадар.

Тако је по договору. Он чека са стране док се Боба не изразговара са мамом Емом.­

"Побогу сине, кад си успео толике паре да потрошиш?­ За Гилетов споменик, за твој есцајг, кево, за Гузине трубаче, за Викину гардеробу и нешто мало за себе", одговара Боба и гута успут аспирин са (правим) соком од поморанџе (јер га боли глава од непроспаване ноћи).

Кад Гига сазна колико је пара потрошио, и њега заболи глава и почиње и он да гута аспирин. Пошто се сцена више пута понавља, Боба и он се нагутају таблета. У паузи, иза камера, Марко каже свом младом колеги Драгану Бјелогрлићу:­

"Бјела, идемо после на испирање стомака."­

"Зашто?", уплашено пита већ ионако нервозни Бјела, како га сви зову.­

"Па, видиш колико смо аспирина попили?­"

"Немој да га плашиш!", интервенише један од најближих камермана

Након поново одигране сцене, Марко излази и каже:­

"Сетио сам се, сада сам испљунуо аспирин, нећу више да их гутам."

У једној сцени син Боба каже мами и тати:­ Нема смисла што се тако свађате, као пас и мачка.И док Бјела иза камера шета и преслишава се полугласно, прилази му Марко и каже:­

"Пази, рећи ћеш: Немојте да се свађате, као мас и пачка, а можеш да кажеш и као пач и маска".­

"Немој да га залуђујеш!", опет интервенише камерман, али Марко је расположен, види се да му улога иде од руке.

Текст је добро научио, сваки покрет је проучио и кад је иза камера, онда са члановима екипе прича о пецању. Пожалио се да за викенд неће моћи у рибу, јер му долази тазбина на ручак, а и мора да се снима. Кад Бјела изађе из кадра, Марко му каже:­

"Био си, био си... и сви очекују да каже сјајан, а он уместо тога ... Био си на ивици очаја."

Сви се смеју, па и Бјела.

Марко уноси живост, јер није нимало лако снимати на температури од 31 степен, колико је у студију због упаљених рефлектора. Женски молер, како зову шминкерку, мало, мало па долази да се побрине о Цецином носу, то јест, да га мало напудерише. А Цеца се не помера са столице, решила је да не направи паузу све док сцена не буде снимљена. Стрпљиво се уигравају пуна четири сата, четири сата за сцену која траје три-­четири минута. Бјела учи како се везује кравата, јер је до сада није никад носио, а Марко за то време музицира на клавиру (тако откривамо још један Марков "таленат").

Најзад, после неколико пута снимљене сцене, сви се окупљају око монитора. Задовољни су.

Светлана Бојковић излеће из студија, јер је те вечери чека представа у позоришту. Бјела одлази да скине одело које му не лежи, а Марко у шминкерницу да скине бркове. Проседе залиске оставља, јер су обојени неком фарбом за дрво, каже, опраће косу код куће.