ЖЕНЕ, ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ! Ово су сигурни знакови да имате ПРОБЛЕМ СА КОСОМ

Можда сам могла текст да почнем и са „кажи ми кажи… каква ти је фризура, па ћу ти рећи нешто више о теби”. Можда сам могла, али нећу. Нећу због тога што је коса, као главни женски атрибут, нешто што је најподложније променама, а личност, то сасвим поуздано знам, није.

Личност је стабилна творевина која се формира у детињству, што не значи да се не развија током читавог живота. Оно што остаје непромењено јесу базичне особине, а фризура се у њих уклапа или не, говори о нама више од речи, постаје својеврсни мерни инструмент наших осећања, жеља, доживљаја свемоћи или потпуне немоћи.

Коса је, рекла бих, најтранспарентнији гласноговорник онога у чему смо тренутно. Њен значај је видљив од рођења, прати сваки дан одрастања и сазревања жене и живот јој чини некад лепшим, некад тежим. Жене дају велики значај коси, јер она је део осећања идентитета.

Наслов је мој, све остало је прича моје познанице. Толико ме је људски дирнула да вам је, уз њену дозволу, преносим.

Заједно кроз живот

Каже она, без неке патетике у гласу што и личи на њу, како је деценијама ишла у исти фризерски салон. О њеној коси бринула је тада млађа фризерка. Баш бринула. Знала је да је посаветује, охрабри да мало ризикује с променама, „погоди” праву нијансу, извуче баш тачан број праменова, ошиша таман толико да се не види, а коса буде скраћена. Умела је да због ње дође у салон много раније, или остане дуже.

Никада се нису дружиле, увек су имале однос некога ко зна и уме, и некога ко верује у то знање и умеће. За венчања њене деце, дивна фризерка је долазила код ње у кућу. Не само да није наплатила, „таман посла, немојте да ми ускраћујете задовољство”, него је доносила и букет цвећа. За маму, не за младу. Низале су се године, много тога се дешавало у њиховим животима.

Никада много приче, никада пређена граница интимности, размена понеке шале или честитке за празнике. Истини за вољу, показивале су једна другој и слике најмилијих из телефона.

Онда када су се телефони који фотографишу појавили. Пре тога, ни то. Разболевале су се и једна и друга, преболевале, храбриле једна другу и гурале кроз живот.

Ништа више није исто

Било је ту и других фризерки, онда када њена није била ту због одмора, неког породичног славља или спречености друге врсте. Трудиле су се и оне. Максимално. Али… то никада није било то. Па добро, није баш лако погодити шта жели свака жена, посебно ако се о њој не зна много. Труд је увек био завидан, резултат такође, али осећај „оног правог” је изостајао.

Брига је била видљива на много начина. Није јој давала да промени боју косе, нити да пусти да јој израсте њена, већ оседела коса. Говорила је: „Ако тако хоћете, нађите другог фризера”. Па тако више од тридесет година. Ма какви, бар тридесет пет кад боље размисли.

Остатак текста прочитајте на tosamja.media.