ДЕЧЈИ СТРАХОВИ: Како се развијају, ко је крив и ШТА радити по том питању?

Чега се, када и зашто плаше наша деца? Какве врсте страхова код деце постоје? Да ли смо за неке од њих криви и ми, родитељи? Како се поставити према дечјим страховима и како помоћи малишанима да их превазиђу? Шта никако не треба радити?

Родимо се са два страха – страх од јаких и изненадних звукова и страх од губитка подлоге. Знате да се бебе када нешто лупи обавезно преплаше, а такође знају у сну да цимну рукицама као да падају и да ће да се дочекају на руке. Трудницама и мајкама са бебицама – то је нормално и сасвим је у реду.

Постоје и развојни и неуротски страхови, али некима од њих доприносимо и ми, родитељи.

ФРАНЦУСКИЊЕ НАЈБОЉЕ ЗНАЈУ: Ово је разлог зашто њихова деца НИКАДА нису БЕСНА И БЕЗОБРАЗНА!

Развојни страхови код деце

Развојни страхови су нормални и јављају се током одрастања, као на пример страх од сепарације, који је углавном најјачи до друге године, страх од непознатих људи, људи са брадама, тамним оделима, великих предмета, промена. Деца се уствари могу плашити свих невидљивих ствари.

После треће године може се јавити страх од мрака, чудовишта испод кревета, гласних звукова и сенки, нарочито ноћу.

Након пете године јављају се страхови од самоће, дете може да буде под јаким утиском неке серије, филма, вести нарочито ако је било изложено агресивном садржају, олуја и грмљавине, самоће (зато није препоручљиво кажњавање деце слањем у своју собу, но о томе неком другом приликом), јавља се страх од смрти, напуштања, нарочито ако се тако нешто дешава у дететовој средини па и у вртићу јер деца причају и преносе и искуства али и емоције једни на друге, затим страх од неуспеха итд.

Неуротски страхови код деце

Неуротски страхови пак, су углавном немогућност да се дете само избори са развојним страховима. Дете је дошло у ситуацију где ″проблем″ превазилази његове капацитете да се избори са њима и тада је потребна помоћ стручњака како би дете успело да превазиђе ту фазу и настави свакодневни живот без да страхови ремете свакодневни ритам и свакодневно функционисање.

Страхови за које смо ми, родитељи, криви

Међутим, постоје и страхови које деца поприме од родитеља...

Сада, када читате све ово, вероватно размишљате: „Сирота деца, као да им није доста својих проблема, још им и ми требамо...“. И у праву сте.

Деца уче по моделу. Оно о чему не размишљамо, а често радимо је да преносимо своје страхове на децу. Видели сте безброј пута да се мама боји пса, те дете не сме да пипне у шетњи ни најмање штене. Или, тата је сломио руку возећи бицикл/ролере, па дете не сме ни да проба вожњу, ЈЕР ЈЕ ТО ОПАСНО, итд.

ТУГА, СУЗЕ, ОЧАЈ: Манекенка се бори за СТАРАТЕЉСТВО, желела да се УБИЈЕ, а сада ЈОШ И ОВО...УЖАС!

Како се превазилазе дечји страхови?

Већину страхова деца ″прерасту″ сама временом. Многи од тих страхова произилазе из њиховог неразумевања ситуације, а немогућности да исту вербализују родитељима како би могли добити помоћ.

Наш посао као родитеља је да деци обезбедимо сигурну средину за одрастање, да пуно причамо са њима, да им допустимо да се суочавају са својим страховима, да тако јачају своје самопоуздање и своје капацитете за будуће проблеме.

И најважније – да никада страхове не исмевамо, него да им верујемо и да заједно нађемо решење.

„Гушимо“ ли децу сопственим страховима?

Наравно да треба да учимо своју децу да се чувају, да буду безбедна... али, да ли претерујемо у томе?

Већина десетогодишњака данас не зна да се попне на дрво, јер ЈЕ ТО ОПАСНО! Деца се шетају по парку само на ограниченом делу да не падну, да се не огребу, да не упрљају скупе фармерке...

Да ли тим понашањем терамо децу да се боје живота? Да се боје да се не огребу? Да су све животиње опасне зато што је некад неког огребала мачка?

ПРВИ, НАЈВАЖНИЈИ ДАТУМ У МОМ ЖИВОТУ: Водитељка Гранда поделила ПРЕЛЕПЕ вести! (ФОТО)

Да ли тим понашањем гајимо децу која ће сутра имати анксиозност од сваке ситуације зато што им ми нисмо дозвољавали (из најбоље намере да се не повреде) да се суочавају са разним, па и опасним (типа помази пса на улици) ситуацијама…

Оно што у оваквим ситуацијама не видимо је да им таквим понашањем шаљемо поруку ДА НИСУ СПОСОБНИ за тај задатак, а самим тим им рушимо самопоуздање и стварамо слику у њиховим главицама да су неспособни (ако нисам способан да се попнем на дрво, а да не паднем да се не повредим, како ћу сутра урадити неки већи и тежи задатак који ће се од мене очекивати).

Одмах затим су и плашења бабарогама, вештицама, полицајцима који ће те одвести и не знам ни ја шта радити АКО НЕ БУДЕШ ДОБАР...

То је привремено решење. Можда ће вас послушати тада, али нећете им моћи претити бабарогом и када буду имали 15 година. Са друге стране, тиме стварате деци још веће страхове, што заиста може да доведе до озбиљне анксиозности у каснијим годинама.

Како родитељи треба да поступе?

Драги родитељи, знамо да волите своју децу, али некада је једноставно најбоље за њих да их пустите и да падну – устаће јача, снажнија и сигурнија у себе јер су сами устали, али и увек будите ту ако им буде требала помоћ.

Трудите се да их научите да се чувају, али да се не боје живота. Да буду обазриви, али да се не боје да пробају и неке нове ствари. Страх нам да кочницу да се сачувамо од опасности, али исто тако, ако се некада не препустимо изазовима, можемо пуно да изгубимо.

Авантуре некада и нама пријају, зар не?