Епископа Варнаву СВЕТА ВОДА из манастира Острог спасила од СМРТНЕ болести - Чудесно ИСЦЕЉЕЊЕ Светог Василија Острошког
Великодостојник СПЦ прошао је мученички пут од тешке болести до светитељства, а пред упокојење поклонио се моштима Светог Василија, након чега је записао сведочанство о чуду које му је спасило живот.
Епископ Варнава, световног имена Војислав Настић, рођен је 31. јануара 1914. године у граду Гери, у Сједињеним Америчким Државама. Већ са осам година, заједно са родитељима, преселио се у Сарајево где је наставио своје школовање. Након завршетка основне и гимназије, са вишим течајним испитом, Војислав је заједно са оцем отишао у Охрид код епископа Николаја Велимировића да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Његов пут ка духовном звању био је испуњен искушењима, али и чудесима која су потврђивала његову веру.
Један од најзначајнијих тренутака у његовом животу догодио се 1929. године, када је као ученик четвртог разреда гимназије оболео од тешког шарлаха. Епидемија која је тада харала Сарајевом погодила је и епископа Варнаву, доводећи га на ивицу живота и смрти. Кућа његове породице била је запечаћена због заразе, а његова мајка, у очају и дубокој вери, обратила се Светом Василију Острошком за помоћ.
Неколико месеци пре него што се упокојио, у јула 1964. године епископ хвостански Варнава приступио је моштима Светог Василија, а након поклоњења моштима светитеља, испричао је случај свог исцељења светом водицом из манастира Острог. Када је испричао овај истинити догађај, епископ Варнава умољен је да га и писмено изложи, што је он учинио.
- Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Светог оца Николаја, наше крсне славе. У кући се ужурбано спремало за славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона, мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Светог Николаја.
И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра ујутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: „Заразна болест“. На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце.
Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље и мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор.
Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота.
Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком.
Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког и ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу.
Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла - записао је у свом сведочанству епископ Варнава, који је после исцељења светом водом са Острога, заједно са својим оцем отишао у Охрид код епископа Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.
Ово чудесно исцељење није било само физичко спасење, већ и духовно обнављање које је учврстило епископа Варнаву у његовој вери. После тог тренутка, његов живот био је посвећен служењу Богу и цркви, а он сам постао је светионик вере и наде многима који су се нашли у тешким тренуцима. После упокојења, канонизован је као Свети Варнава Хвостански Исповедник, његове мошти почивају у Манастиру Беочин, а СПЦ га прославља 12. новембра.
Србија Данас/Башта Балкана/ Пренела Ј.Ш.