МИЛОВАЛА САМ СТОМАК И ПЛАКАЛА : Исповест жене која је АБОРТИРАЛА бебу довешће вас ДО СУЗА!

Ово је истинита, тужна и дирљива али поучна прича која ће растужити чак и мушкарце, а камоли жене. Остаћете без даха кад је будете прочитали.

Сира Лондон, новинарка часописа "Елите Daily", otvoreno је описала кроз какав пакао је прошла након што је донела одлуку која јој је променила живот – одлуку да абортира.

"Иако никада нисам мислила да ћу и сама починити абортус, подржавала сам жене које су се одлучиле на тај потез. Никада нисам о томе претерано размишљала све до тренутка кад сам остала у другом стању.

Нисам била у озбиљној вези. Ипак, признала сам му да сам трудна и он је реаговао баш онако како сам очекивала – отишао је. Била сам сама и потпуно изгубљена. Сва моја дотадашња уверења су нестала.

Тежина одговорности, бола и туге, које би требало да поделе двоје људи, пала је искључиво на мене. То ме разбило у милион комадића."

Време до одласка у клинику

"Нико не говори о периоду након што закажеш абортус. О томе како изгледају дани између тренутка када сазнаш да си трудна и стварно одеш у клинику.

Тада знаш на шта се спремаш, али преиспитујеш себе. Трудиш се да нормално функционишеш, идеш на предавања, посао, виђаш пријатеље… А онда схватиш да сат времена седиш у колима јер једино тамо можеш да будеш сама са својим мислима. Стално се питаш да ли чиниш праву ствар. То је игра чекања коју нико не жели да игра.

Моја прва посета клиници је променила све. У тренутку када су ми одредили термин, почела сам да осећам да је оно што се развија у мени, живо. Осетила сам повезаност са оним што расте у мени. Нешто ми је говорило да је девојчица. И требало је да буде рођена у новогодишњој ноћи 31. децембра.

Након што сам договорила термин, села сам у кола, затворила очи и ставила руку на стомак. На радију је свирала песма и то је постала наша пјесма. Назвала сам је 'tamnooka' po песми која је у том тренутку свирала. Од тог тренутка нисам могла да престанем да размишљам о томе како би било држати је у наручју, певати песмице, читати приче за лаку ноћ…

Назвала сам оца свог детета и рекла му да је термин договорен. Његов уздах олакшања потпуно ми је сломио срце. Очајнички сам желела да ме одговори, али он то није учинио.

У то време сам имала и јако малу плату, па ме је плашила помисао подизања детета у сиромаштву. Ни у једном тренутку није се доводило у питање да ли бих волела своје нерођено дете. Да сам могла, поклонила бих јој свет, али имала сам само љубав. Нажалост, у свету у ком живимо, љубав није довољна."

Дан "Д"

"Јасно се сећам тог јутра. Надала сам се да ће ме дочекати порука оца мог детета како ће ипак поћи са мном, али то се није догодило. Стигао је само СМС 'буди јака'. Седела сам на поду купатила и плакала.

Плакала сам због свог детета, због онога што сам се спремала да учиним и зато што ми се цео свет распао. Знала сам да након овог дана, мој живот више никад неће бити исти.

У таквим тренуцима си као робот. Седнеш у ауто и возиш. Не размишљаш. А онда уђеш у салу, седнеш на кревет и радиш оно што ти говоре. Легнеш на тај кревет и више ниси ти.

И само тако – готово. Заправо, никада није заиста готово. Данима после тога живиш, али си изнутра мртва. Ходаш као сенка. Није битно да ли си рекла свима или то само ти знаш. Немир је стално присутан и осећаш се као да нигде не припадаш. И не дозвољаваш себи право на тугу. Немаш право. Направила си избор.

Недостаје ти неко кога никада ниси имала прилике да упознаш. 'Флеш' ће искакати у најнезгоднијим тренуцима.

Осећаш се као део статистике. На Гуглу читаш исповести жена које су биле у истој ситуацији. Јесу ли донеле исправну одлуку? Хоће ли се кајати читавог живота?

Од мог побачаја је прошло већ неко време, али рана је и даље свежа. Боли када ти пријатељице причају о трудноћи јер се сетиш суза на оном паркингу.

За нас које никада нисмо биле потпуно сигурне да желимо абортус, то дете ће увек бити ту негде. И остаје ми нада да ћу некада ипак моћи да заборавим."