Навике због којих је ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ био омиљен Србима: Његова скромност је НЕПОНОВЉИВА
Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио
Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, Доњи Михољац, Славонија, у породици земљорадника. У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли.
Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, у којем је претходно завршио и две године Медицинског факултета.
СПАС ЗА ЗАГОРЕЛО ПОСУЂЕ: Шерпе и тигањи биће КАО НОВИ ако их протрљате мешавином ОВОГ ПОВРЋА И СОЛИ
КРЕКЕР ТЕСТ КОЈИ ТРАЈЕ САМО 30 секунди: Открива колико тачно смете да поједете ШЕЋЕРА а да се НЕ УГОЈИТЕ
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица налазио се у манастиру Света Тројица у Овчару и Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву.
Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства – за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије.
Службовање у Епархији рашко-призренској у знатној мери је посветио обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота. Почетком децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа. Богословски факултет СПЦ доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља.
Патријарх српски господин Павле преминуо је у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова.
Навике по којима је био особен
Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.
Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".
Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.
Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.
Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."
Узречица му је била: "Бог те видео…"
