ОВАКО СЕ ПРАВОСЛАВЦИ СПРЕМАЈУ ЗА ИВАЊДАН: Овај обичај НИКАКО НЕ СМЕ ДА СЕ ПРЕКРШИ, спремите се за четвртак
Венчићи од Јованове траве се каче изнад или са десне стране кућних врата. Верује се да ће штитити дом од несреће током целе наредне године
Православна црква и њени верници , 7. јула, прослављају Ивандан (Ивањдан), празник рођења Светог Јована Крститеља.
Свети Јован је познат као Јован Претеча јер је дошао пре Христа, а као Крститељ зато што је поред других крстио и Христа. Познат је и као Биљобер или Травар јер је живео скромно хранећи се биљем, бубама, скакавцима и медом дивљих пчела, а одевао у хаљину од кострети.
Није само естетски важно: Изглед задњице је од ВЕЛИКОГ ЗНАЧАЈА за ваше ЗДРАВЉЕ, ево како може да утиче
ЗОРАНА ЈЕ УЈЕО ЗАРАЖЕНИ КОМАРАЦ: Почело је од ранице на образу, а онда није могао да подигне балон са водом
Свети Јован се још зове Игритељ, јер се верује да се сунце, када се тог јутра рађа, игра на небу. Заштитник је кумства и побратимства, а кумовао је и Исусу Христу крстећи га у реци Јордан.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме "по Богу и светоме Јовану" стога што се Јован Криститељ, који је рођен на данашњи дан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
Од свих осталих пророка, свети Јован се разликује нарочито по томе што је имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.
За руку светог Јована прича се да ју је сваке године, на дан светитељев, архијереј износио пред народ, а да се понекад та рука јављала раширена означавајући родну и обилну годину, а понекад и згрчена најављујући лош род и глад.
Од ране младости свети Јован је чезнуо за усамљеничким животом. Зато се, кад је стасао, одважио да оде у пустињу у пределе око доњег тока реке Јордана да би се у самоћи предао својој мисији: најављивању Христовог доласка.
Свети Јован је последњи велики пророк. На иконама је представљен како крштава Исуса у Јордану или како стоји и десном руком показује небо, док у левој држи дуги штап с крстом на врху, преко кога стоји трака са речима "Покајте се јер се ближи царство небеско".
Ивањдански обичаји
О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје.
Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.
Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства, зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болести.
Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући, пише Narodnatradicija.wordpress.com.
У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдангледају како је никло.
Ивандан се сматрао значајним празником и за њега је био везан читав низ обреда. Вече пред Ивандан девојке су брале иванско (жуто или црвено) и петровско (плаво) цвеће, стављале га на једно место, а затим од тог цвећа плеле венце које су потом стављале на све зграде, торове, врата, њиве, ливаде, па и на крст у селу. Сматра се да ивандански венци представљају Сунце.
Да је овај празник везан за Сунце и његово кретање сведочи и обичај паљења иванданских ватри, које су летњи пандан бадњачким ватрама. Вече пред Ивандан палиле су се лиле и обносиле око кућа, зграда, њива, торова, па чак и око читавог села, чиме се стварао магијски ватрени круг у који не могу да продру зле силе.
У источној Србији биље се бере углавном на празнике јер људи верују да тада имају подршку небеса. Примаријус др Петар Паунковић, који деценијама истражује народну медицину у Србији, при Српском лекарском друштву, забележио је и веровање да се кроз венце од уплетене јованове траве, на Ивањдан, провлаче и жене које немају децу.
Потом се купају у реци да вода однесе урок, зли усуд или болест. Уколико је жена имала неколико узастопних побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које носе име Стана или Станка. Ако их има више, обилазе сваку кућу, узимају струкове траве из венчића и праве свој венац. Са њим на глави купају се у реци и верују да ће им следећа трудноћа успети.
Којим год поводом да су прављени, венчићи од јованове траве (Мелилотус officinalis) сутрадан се каче изнад или са десне стране кућних врата. Верује се да ће штитити дом од несреће током целе наредне године.