ПИСМО МАЈКЕ поделило интернет: "Требало би да деци АПЛАУДИРАМ НА УСПЕХУ, АЛИ НЕ МОГУ! Не осећам ни понос нити тугу..."
Исповест једне мајке
Моје треће дете се спрема да оде из нашег дома - далеко, далеко, у другу временску зону. Иде стопама својих старијих сестара и браће, остављајући ме са најмлађим дететом које је заглављено на последњој години факултета. Практично, оставља ме у готово празном гнезду. Вероватно да треба да будем тужнија него што јесам, али све што осећам је меланхолија. У ствари, осећам и благу вртоглавицу.
Право је време да спакујеш кофере, а ми ти помажемо! Ево пописа обавезне обуће за летовање!
ПОРОДИЦУ КОЈА ИМА ОВУ БИЉКУ, СРЕЋА ЋЕ ПРАТИТИ ЗАУВЕК: Зову је српски свети грал, веровање каже да је магична
'РОЂЕНА СИ ИЗ НАЈВЕЋЕ ЉУБАВИ!' Марија Микић објавила прву фотку бебе, па јој упутила дирљиве речи (ФОТО)
Слушајте, своју децу волим као очи у глави, али када постану довољно стари да могу да пију, пуше, сами себи позову такси и када њихово име буде забележено у пореској управи - време је да оду. Схватам да не мислите сви баш тако. Користим Фејсбук и по ономе што на њему видим, знам да сам у мањини. Знам да би требало да удовољавам својој беспрекорној деци и да аплаудирам сваком освешћујућем моменту у њиховом животу, да будем њихов најбољи пријатељ икада у сваком тренутку, али не могу. Нисам такав тип мајке.
Одрастала сам осамдесетих, и то без надзора и врло добро знам шта значи независност. Знам да је ширење њихових крила најважније за њихов раст и у потпуности подржавам путеве којим су кренули, без обзира на модрице, ударце и последице које ће осетити.
Осим тога, урадила сам све што је до мене. Одслужила сам своје! Бринула сам, неговала сам их и потрудила се да урадим све што је у мојој моћи да израсту у образоване и (надам се) одговорне људе и већину времена можете да видите како сијам од поноса и хвалим се по читавом Фејсбуку. Али, током оних дана када идем по њиховим собама и скупљам гомиле наслаганих судова, савлада ме горка истина - ништа добро неће произаћи из тога што остају под мојим кровом, без обзира какве невоље их чекају испред мојих врата.
Не морате да ми причате колико је њима теже него што је нама било. Схватам. Времена су се променила и ова деца су од неке друге, чудније врсте. Прећи ће много дужи и вијугавији пут да стигну тамо где смо ми били у њиховим годинама. Њихове генерације не журе да се жене и удају одмах после факултета, као што смо ми, и не жури им се да сазнају ког пола су им деца све док се не издивљају на журци за свој 30. рођендан.
У потпуности сам свесна колико је скуп живот једног двадесетогодишњака. Знам све о студентским кредитима, зајмовима, астрономским ценама станова и цени пића у клубовима. Али дозвољавање одраслој деци да удобно живе у мојој кући без икаквог плана за напредовање - не помаже им ни на који начин.
Не желим ни да имају толико лагодне животе да им од њих закржљају животне вештине. Инсистирам да она деца која раде доприносе домаћинству у којем живе, али сматрам да незнатан допринос кућном буџету није важна животна лекција. Треба им више! Треба им онај мали, другачији гласић у глави који ће да виче: "Шта, само ћеш оставити то ту?! Јеси ли купио тоалет папир? Је л' си платио кирију?".
Немојте да ме схватите погрешно, моја деца су дивна, али у мом дому су неуредна, лења и апсолутно немају икакву идеју о томе шта родитељи даноноћно раде за њих. Пуни ормари, увек чиста постељина, лонци скуване хране, литре скуване кафе - не настаје све магијом! Док не постану потпуно независни неће очврснути!
Моја ћерка је била ужасно аљкава док је живела овде. Соба јој је вечито личила на место злочина, а купатило на смрдљиви подземни пролаз. Убрзо након дипломирања, преселила се на други крај државе, нашла прави посао и једнако успешне цимере. После неколико месеци "одраслог" живота дошао је и тај позив. Била је изнервирана због хаоса који остављају њени цимери - прљави судови су стајали данима на гомили, скорела паста у умиваонику, а она је била тако поносна на њен суперстан и скуп намештај да је сав тај хаос, гле чуда, постао важан!
Сад када и клинац број три одлази, мислим на сва луда и предивна животна искуства која ће ускоро да доживи и знам - време је, мораш пустити птиће да полете.
Једноставно, уморна сам од мокрих пешкира на поду, нечујних интимних односа у сопственој кући; уморна од њушкања испред врата њихових соба не би ли намирисала марихуану; уморна од конзерви сокова и пива свуда по кући и неотворене поште која данима стоји на столу.
Преуморна сам од звоцања! И једва чекам да се јаве хејтери који ће да вичу: "Видећеш, недостајаће ти!". И у праву су, знам да хоће. Ужасно ми недостају деца која већ дуго не станују са мном. Али, време које сада проведемо заједно је невероватно. Радујем се сваком сусрету и сваки минут који проведем са њима пуни ме неком другом врстом поноса, а мислила сам да сам их све искусила.
Моје треће дете ме чини толико поносном да више и не звоцам док скупљам прљаве шоље које од ко зна кад стоје у његовој соби. Не могу да дочекам да му пошаљем фритезу, да га посетим, да ме назове на видео позив и пита како да скине загорело јаје са шпорета.
Не могу да дочекам да ми недостаје и да ми засузе очи када први пут дође код мене у посету. Знате, много тога ће га увек чекати овде - закључује мајка Тина Дракакис у својој исповести за "Хафпост".
