Према патријарху Павлу ово је НАЈВЕЋИ ЉУДСКИ ГРЕХ - нико није причао тише, а чуо се даље

Иако патријарх Павле већ 15 година није међу нама, у нашим  срцима и даље одзвањају његове благе, али бритке речи које су некад утеха и лек, а некад добра лекција.

Ово су само неки од мудрих цитата патријарха Павла.

Сујета је једна гордост, највећи српски грех. Када се она догоди онда долази до свађе, нетрпељивости. Кад се јави сујета ту нема ни вере ни љубави.

Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна. Али често код нас долази до оног што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.

Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.

Морал није „не треба“ или „не сме се“. Морал је „нећу“. Није врлина не грешити, него моћи, а не хтети грешити. Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.

Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготово не живот.

Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо. Није важно ко одакле потиче, него у шта израсте.

Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.

Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш неког без икакве логике. То је и права слобода.

Породицу сматрам основом људске заједнице и незамењивом за духовни развој човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних вредности, које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подели радости. 

Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је „мала црква“. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету!