Исповест КОНТРАВЕРЗНЕ СЕСТРЕ Луке Лазукића: Након покушаја САМОУБИСТВА, и трпљења НАСИЉА од мајке и брата, десило се чудо!
Отворила душу!
Рођена сестра Луке Лазукића, Ангие Ана Калинић се још пре пар година, 2008 године изјаснила да се одрекла свог брата и притом га оптужила да јој је отео стан.
Наиме, 19. априла у вечерњим сатима, Ангие Ана Калинић је на свом Фејсбук профилу написала да јој њен отац и Лука Лазукић дугују стан са највећом квадратуром, како је то, како она наводи, оверено у суду 2011. године.
СИМПТОМ РАКА ЖЕЛУЦА: Скривени показатељи подмукле болести, уколико ово осетите ОБРАТИТЕ се ЛЕКАРУ
АЛФА МУЖЈАК! Мушкарац рођен у овом знаку ТРЕТИРАЋЕ те КАО КРАЉИЦУ, са њим си увек сигурна
Подсетимо, Лука Лазукић је оптужен да је физички напао своју супругу певачицу Наташу Беквалац у ноћи између 13. и 14. априла ове године након само 7 месеци заједничког живота и месец дана од порођаја Наташе када је на свет донела њихову ћерку Катју. Овај поступак је подигао прашину у јавности и сви су осудили Лазукића, а верујемо да се на овом неће завршити, па да ће Лазукић поново покушати да скрене пажњу на себе својим сулудим поступцима.
Ово није оставило равнодушном ни његову сестру, која је одувек подржавала и сматрала Беквалчеву изврсном снајком, те је најоштрије оптужила насиље и свог рођеног брата, са којим годинама не разговара. Тако је остало до дана данас.
С обзиром да се Лазукићева сестра често појављује у јавности и оглашава путем контраверзних постова, "без длака на језику" на својим друштвеним мрежама, дотична је овога пута са својим пратиоцима на приватном Фејсбук профилу објавила пост инимног садржаја, посветивши га свом садашњем супругу Драгану.
- ЗАШТО САМ ИЗАБРАЛА ДРАГАНА ЗА ЗАУВЕК? ЈЕДИНА ИСТИНА (Текст је најдуже што сам икада откуцала на ФБ и откуцан је да остане мени и, након свих ових година, радозналим бљутавим медијима, који су у недостатку правих информација измишљали, писали и ТВ презентовали лажи о нашем приватном животу. Зато на 13. годишњицу наше веридбе (и пуних 12 година најсрећнијег брака за који знам, јавно износим "Зашто и како Драган"!?! Та 4. биографија у којој би био описан наш приватни живот није изашла у УС јер се њено издавање поклопило са почетком њихове пандемијске игре. Ја немам права да објављујем делове те књиге, али имам право да објасним сажето на свој начин, јер ипак је то МОЈ живот. Све у овом откуцаном тексту је лако проверљиво и иза свега стоје материјални докази.)
- Драгана сам упознала кад сам имала 7 година и ишла у 1. разред основне школе, где сам, одмах по упису па до покушаја самоубиства са 14 год., почела да доживљавам најстравичније вршњачко насиље које је обележило мој каснији живот и каријеру. Пре тога у вртић нисам ишла, чувале су ме наизменично обе баке док су родитељи радили, тако да моја социјализација није почела са вршњацима, већ са пријатељима мојих бака и мојих родитеља. Са вршњацима сам први пут дошла у контакт у школи, васпитана и неприпремљена за зло које су ми 7 година наносили, тако да су за мене, моје васпитање, знање, интересовања и iq та неваспитана деца неуких родитеља била и остала шок (част изузецима, школским вршњацима који ми никада нису нанели бол, са којима сам и данас у контакту, а међу којима је више мушкараца, јер су девојчице у мојој основној школи били већи покретач вршњачког насиља и од свих њих данас можда имам 3-4 другарице).
- Већ у првом разреду основне школе сам, након наставе, а успешно кријући вршњачко насиље од родитеља и брата (признала сам им све кад сам већ прешишала двадесету годину) јер се никада није негативно одразило на моје оцене, (напротив, наука је била поље мог доказивања и бег од језиве реалности) бежала код баке (татине маме) која је становала ближе од мамине маме, да лечим душу са женом која ме је обожавала и волела више од сопствене деце и осталих унучића. Понекад сам молила маму да ми спакује кофер, па по недељу дана спавала код баке и од ње одлазила у школу. Тако да сам се највише дружила са бакиним пријатељима и комшијама.
- Бака ме је најчешће водила код свог комшије проф. др Раце Јаковића (торакални хирург КЦ Београд ), јер је имао ћерку и сина нешто старије од мене, али, 'ајде, као да покуша да ме "социјализује" са неком децом. Са њима бих се поиграла пар минута, док неку њихову реч не доживим као увреду, и одмах одлазила за сто код баке и Раце, навикнута на приче одраслих људи.
- Онда је бака, у договору са мојим родитељима, почела да ме оставља код комшија Јаковића саму, под изговором да иде у куповине, а ја сам те њене "куповине" сваки пут преседела ћутке у дечијој соби. Социјализација нула! Понекад бих одлазила у радну собу др Јаковића да гледам како пише књиге и научне радове и да му досађујем питањима о медицини.
- И тако је једног (у мом животу судбоносног ) дана др Раца упао у дечију собу са једним пријатељем, који је желео да поздрави Рацину децу (Мирјану и Љубу). Кад се испричао са њима о школи и сл., окренуо се према мени, насмешио ми се и питао Рацу: "А, чије је ово мало, лепо, плаво, коврџаво? Има исте плаве локнице као мој Срђан кад је био мали (Драганов син из првог брака)". "То нам је мала комшиница са 6. спрата", рекао је Раца. Драган ме је помазио по коси. "Жива била", рекао је, изљубио Миру и Љубу, рекао им: "Видимо се кад опет дођем у Београд, надам се да ћу са Сркијем" и изашао. Мени је у ушима само одзвањало "мало, лепо, локнице". Нико ми пре Драгана, осим тате и бака, никада није рекао лепу реч. Нико. Само сам увреде слушала, што се наставило током целог основног школовања.
- И тако су пролазиле године, коначно сам завршила основну школу и, након покушаја самоубиства, КОНАЧНО престала да трпим вршњачко насиље. Постала сам тинејџерка, мој физички изглед се рапидно мењао, момци су ме спопадали, а ја сам само мислила на Драгана. Пошто нисам пратила вести из БиХ (у којима се он сигурно појављивао јер је 90тих био ратни хирург, министар здравља, председник скупштине, шеф странке, етц...) стално сам се молила да су он, жена и син преживели рат у БиХ. Нисам смела да се распитујем о њему, он је био моја тајна за коју сам мислила да би је моји пријатељи исмејали, јер је моја мама исмејала моју причу кад сам имала 7 година. Посветила сам се гимназији, пословима, факултетима, мушкарци ме апсолутно нису интересовали осим као колеге и пријатељи. Било је ту и превише момака, клинаца, тајкунских синова, па и политичара и милионера из Србије и иностранства, али моја екипа је правила штит око мене знајући да је моја незаинтересованост за било какву емотивну везу последица вршњачког насиља, али незнајући моју тајну о Драгану. Кад ме је ментор питао зашто одбијам и неке много "важне и моћне људе", добио је одговор тако да више никада није питао. Рекла сам му: "А, шта мислиш, да ли би ме било ко од тих олоша ( волела сам да вређам све који су ме јурили) погледао у основној школи? Погледао би ме само кад би требало да ме пљуне! Гони их све у 'чку материну"!
- А, онда се, 2004. године, догодило ЧУДО! У крају где имам један од станова почела сам викендом да срећем човека који ме је ужасно подсећао на "оног мог Драгана". Нисам имала избора осим да сарадницима испричам своју причу и да тражим распитивање до детаља. Да, то јесте био "онај мој Драган", радио је у Бањалуци, викендом је долазио у Београд, сваког викенда би преспавао у стану једне бабе ( која је нервни болесник, фашиста и ратни хушкач ) која је истриповала да је с њим у емотивној вези (док му је емотивна веза била у Бањалуци, јер се 2000. развео од супруге у Сарајеву). Од те бабе из моје зграде су 2008. и кренуле лажи и трачеви о мени у медијима из Републике Српске (које је моја екипа касније са задовољством погасила). Остало сам решила на суду, никада нисам демантовала те гнусобе, нити сам Драгану то дозволила, јер ја не дајем интервјуе бесплатно, а медијски болиди из РС то нису знали. Драган је од 2005. више времена проводио у Београду, син му је живео на Чукарици, а са мном се сретао у пролазу. Поздрављао ме је, али ме није препознавао. Једном ме је замолио и да се сликамо. Питала сам зашто. "Зато што мислим да се бавиш неким јавним послом у Србији, само не могу да се сетим"!
- До 2007. моја екипа је имала спремне томове извештаја неколико страних обавештајних служби о Драгану, пре Викиликса. Мене је највише интересовало да ли је у рату у Босни испрљао руке. Пао ми је камен са срца кад сам схватила да је и у рату остао Човек! Није носио пушку и никога није носио на души, рат је провео оперишући рањенике. Све чешће смо се сретали, он је паузирао са политиком у БиХ (до 2009) због зла које му је нанео високи представник у БиХ, а обоје смо имали псе. Спријатељили смо се. Ја нисам могла више да ћутим. Крајем 2007. године сам му рекла да имамо заједничког пријатеља (проф. др Рацу) и препричала му наш сусрет код Раце кад сам имала 7 година. Драган је био ШОКИРАН. "Тад сам рекла да ћу се удати за тебе, због тебе сам одбила све мушкарце и удала се за свој посао, ја сам знала да ћеш ми се вратити"!
- Остало је историја и познато свима од 2008. Ово што сам написала (укратко) биће у 4. књизи и ЛМН филму до краја ове године, све је од слова до слова лако проверљива истина, а све што су покојни и тужени таблоиди шкрабали о нашем приватном животу је ЛАЖ! Мој муж ме је добио заувек зато што је био господин и џентлмен и прва особа мимо моје примарне породице од које сам чула лепе речи. Мој муж ме је добио заувек јер се појавио кад сам трпела вршњачко насиље и због њега никада ни једног другог мушкарца нисам и не бих могла да погледам - завршава Ана Калинић.
