Исповест људи који су доживели КЛИНИЧКУ СМРТ: Описали како изгледа умирање, а једна ствар је застрашујућа!
Смрт је нешто свима заједничко
Смрт је оно што нас све чека, али заправо је управо она одувек мистерија и нешто што је људе плашило и фасцинирало.
Они који су доживели искуство блиске смрти најчешће описују блештаво светло на крају тунела, али забележена су и друга необична искуства.
ХРАНА У ДОБА КОРОНЕ: Нутрициониста открива ЈЕЛОВНИК за јачање имунитета и очување МЕНТАЛНОГ ЗДРАВЉА
УЖАСНО БУЧНЕ, А ЈОШ И СМРДЕ: Ево како да се решите СМРДИБУБА - требају вам само 2 састојка из кухиње
Педесетседмогодшњи социјални радник примљен је у болницу u Sauthemptonu (Енглеска) након што се онесвестио на послу. Док су му стављали катетер, прво му је отказало срце, а затим и мозак.
Упркос томе, сећа се свега што се дешавало након тога: особље је зграбило екстерни дефибрилатор како би га реанимирало. Чуо је и упутства лекара, а онда је у углу просторије, близу таванице, угледао необичну жену, која му је гестовима показала да јој приђе. Напустио је своје тело и послушао је.
- У следећем тренутку био сам горе, гледао сам одозго себе, болничарку и још једног ћелавог мушкарца - описао је он своје искуство.
Његова прича је једна од многих које доводе у питање прихваћена сазнања о искуствима блиске смрти.
До сада су научници веровали да свесност престаје чим срце престане да куца и пумпа крв до мозга. У том тренутку, особа је технички мртва, мада је било случајева који су показали да то стање није неповратно.
Лекари су овакве приче обично приписивали халуцинацијама, а научници су се устезали да се упусте у истраживања ових искустава, пре свега зато што су их доживљавали као нешто што је изван домета научних истраживања, пише србијаданас.
Сем Парнија са Медицинског факултета Универзитета Стони Брук у Њујорку и његових 17 колега из САД и Велике Британије одлучили су да се позабаве овом темом. Четири године су анализирали више од 2.000 случајева престанка рада срца, односно тренутака када када је пацијент званично мртав.
Од тих пацијената успели су да оживе 16 одсто, а разговарали су са 101 особом.
- Циљ је, пре свега, био да утврдимо како изгледа ментално и сазнајно искуство смрти, а онда, код оних који кажу да су били свесни док су били мртви, покушамо да утврдимо да ли су стварно били свесни - објашњава Парнија.
Испоставило се да поменути социјални радник није једини пацијент који се сећао своје смрти. Скоро 50 одсто учесника истраживања сећало се макар нечега, али осим код социјалног радника и још једне жене, искуства пацијената нису била повезана са конкретним догађајима који су се десили док су били мртви.
Они су описивали сценарија која подсећају на снове или халуцинације, а Парнија и његов тим су их груписали у седам основних категорија: страх, појава животиња или биљака, јарка светлост, насиље и прогон, дежа ви, појављивање чланова породице и сећање на догађаје после престанка рада срца.
Док су једни били уплашени или прогоњени (церемоније спаљивања, сахрањивање у усправном положају, повлачење кроз дубоку воду и сл), други су изјавили да су били испуњени "осећањем мира и пријатности".
Кога људи виде: Исуса или Кришну?
Парнија каже да је "јасно да људи имају искустава о времену кад су били мртви", али да начин на који ће интерпретирати та искуства у потпуности зависи од њихове прошлости и ранијих уверења. Пошто се пробуди из мртвих, неко из Индије би могао да каже да је видео Кришну, док ће пацијент са Средњег запада Америке вероватно тврдити да је видео Бога.
- Ако је отац са Средњег запада говорио детету да ће када умре видети Исуса и да ће он бити пун љубави и саосећања, онда ће га они сигурно то и видети - објашњава Парнија.
За сада тим није открио никакав наговештај који би им показао који људи су склони да се сећају времена док су били мртви, а не могу ни да објасне зашто неки имају застрашујућа искуства, а други еуфорична.
Парнија истиче да чак и ако се људи не сећају експлицитно искуства смрти, оно може да утиче на њих на нивоу подсвести. Он претпоставља да то може да објасни различите реакције пацијената после опоравка: неки престају да се боје смрти и усвајају алтруистички став према животу, док други пате од посттрауматског стресног поремећаја.
