НЕ ИГНОРИШИТЕ ИХ: Ово су сигурни симптоми ДЕПРЕСИЈЕ, позната докторка открива како да их спречите!

Како разликовати благу од умерене и тешке депресије и на који начин можемо себи помоћи у овој напетој свакодневници открива нам уважени стручњак, специјалиста психијатрије проф. др Славица Ђукић Дејановић.

Инфекција COVID-19  праћена  „тихом пандемијом“ менталних проблема код огромног броја људи на свету, због чега је неопходно одредити адекватне мере спречавања, раног откривања, ваљаног ублажавања и лечења симптома, као и сугестије за коректно функционисањае особа које су погођене овим проблемом. 

Спречавање и ублажавање симптома депресивности се посебно односи на  три ризичне групе особа и то оних:
-    Код којих је констатована инфекција ковидом
-    Који су, из професионалних разлога, у првој линији контакта са оболелима 
-    Који су изгубили своје најближе због смртног исхода током инфекције или оних који стрепе да ће изгубити своја радна места због новонастале ситуације. 

Број особа које имају потребу за стручном подршком и број расположивих стручњака за ментално здравље током пандемије нису усклађени. Првих је све више, а других, због ангажованости у Covid систему, болести или изолације је мањи. 

Посебно пажњу треба обратити на симптоме депресивности. Истраживања показују да током пандемије једна од десет особа извештава о сопственом депресивном расположењу. Ова констатација има  универзални карактер, типична је за читав свет, што је показала  америчка студија. У првој половини 2019. године 6,6% тестираних имало је симптоме депресије. У мају 2020. године  тај проценат је износио је 24.4 % , а у децембру 2020. године чак је био преко 30 %.

Депресивна особа је несрећна, утучена, тужна, очајна и беспомоћна. Да би се констатовала депресивна епизода, симптоми код оболелог трају најмање две недеље. Критеријуми за одређивање интензитета (тежине) депресивне болести су јасно дефинисани, те сама епизода може бити блага, умерена и тешка. Број симптома заправо одређује тежину клиничке слике. „Типични“ симптоми депресије су: депресивно расположење, губитак интересовања или задовољства и смањење енергије или појачан замор. У такозване „остале“ симпотоме депресије спадају: пад концентрације, смањено самопоуздање, осећање кривице и безвредности, песимистичан поглед на будућност, поремећај циклуса спавања и будности, поремећај апетита, склоност ка самоповређивању или суициду… Међу психолошким симптомима јавља се немогућност уживања, перфекционизам, песимизам, неодлучност, когнитивна дисторзија (појава да неко негативно доживљава стварност, па појачава негативне мисли и емоције). Понашање које открива депресију јесте плачљивост, свадљивост, изливи беса, социјално повлачење, радохолично понашање или злоупотреба супстанци. Честе су стомачне, сексуалне, кардиолошке сметње, као и болови у различитим деловима тела.

Дијагностиковање благе депресивне епизоде, подразумева да особа испољава најмање два „типична“ симптома и два симптома које номинујемо као „остали“ симптоми. Када је у питању умерено тешка епизода, особу карактерише, најмање два „типична“, али и најмање 4 такозвана „остала“ симптома, док се тешка депресивна епизода карактерише испољавањем сва 3 „типична“ и најмање 5 такозваних „осталих“ симптома.  

Шта национални и међународни водичи препоручују за третман депресије

У третману благе депресивне епизоде као и краткотрајне, депресије одраслих - прва линија нису антидепресивни лекови. (код благе депресивне епизоде примена медикамената је једино оправдана уколико је код оболелог било претходних епизода умереног или тешког интезитета и кад симптоми трају дуже од два до три месеца). Особе са благом депресијом добро реагују на саветодавне стручне интервенције,  примену психотерапије и суплемента као што је Тенсилен® на бази САМе (природна супстанца важна за стварање хормона серотонина, норадреналина и допамина -  који су важни за добро расположење) и комплекса Б витамина. 

Оболели са умереним или тешким облицима депресивне епизоде изискује преглед и дијагнозу психијатра, и у склопу терапијског третмана треба да добију антидепресив. Знања о депресивности и депресивним епизодама, као и о тежини патњи особа са депресијом треба побољшати међу здравственим радницима, али и у општој популацији. Од помоћи би могли бити едукативни програми у оквиру којих би и здравствени радници и особе са тегобама могле да савладају релативно једноставну примену тестова за самопроцену депресивности.