Славни ДОКТОР разбеснео јавност и своју породицу изјавом - Човек треба да живи док не напуни оволико година, све преко је губитак

Доктор Езекијел Емануел је један од најбољих и најпризнатијих америчких доктора; онколог, биоетичар, председник Одељења за медицинску етику и здравствену политику.

Један је од водећих људи америчког Националног института за здравље, а био је и један од 16 чланова америчког тима за борбу против пандемије корона вируса. Др Емануел је још 2014. године написао дугачак есеј који је изазвао много буре, а о коме се и дан данас активно полемише. Тематика је врло осетљива и несумњиво доводи до подела – он тврди да човек треба да живи до 75. године!

Овакав став је прилично изненађујући, посебно јер потиче од неког ко зна више од већине о потенцијалима савремене медицине. Но, др Емануел истиче да је важно да свако размотри природу смрти, колико год то било тешко. Да ли је постоји идеално време за умирање?

Он у свом есеју, који је написао за магазин „The Атлантиц“, износи и потанко образложе своју жељу да живи само до 75. године и то у временима када богаташи масовно теже да постану практично бесмртни. Његов текст преносимо већим делом у наредним редовима.

„75. Толико желим да живим: 75 година“

„Седамдесет и пет. Толико желим да живим: 75 година. Моја жеља излуђује моје ћерке. Излуђује моју браћу. Моји пријатељи мисле да сам луд. Они мисле да је немогуће да стварно мислим то што кажем; да нисам јасно размишљао о томе, јер има толико тога на свету да се види и уради. Да би ме уверили у то да грешим, они набрајају безброј људи које познајем, а који имају више од 75 година и држе се прилично добро. Сигурни су да ћу, како се будем ближио 75. години, жељену доб померити на 80, па на 85, можда и на 90.

Сигуран сам у свој став. Несумњиво, смрт је губитак. Ускраћује нам искуства и прекретнице, време проведено са супружником и децом. Укратко, лишава нас свих ствари које ценимо

Али, ево једноставне истине којој се многи од нас, чини се, опиру: предуг живот је такође губитак. То многе од нас учини, ако не онеспособљенима, онда посрнулим и слабим, стање које можда није горе од смрти, али нас ипак лишава много тога. Оно нам одузима нашу креативност и способност да допринесемо послу, друштву, свету. 

Трансформише како нас људи доживљавају и како се односе према нама, и што је најважније, како нас памте. Више нас не памте као живахне и ангажоване, већ као слабе, неефикасне, чак патетичне.

До 75. године, живећу један потпун живот. Волећу и бити вољен. Моја деца ће бити одрасла и имаће своје богате животе. Видећу своје унуке како се рађају и почињу свој живот. Наставићу са својим животним пројектима и даваћу бар некакав допринос, важан или не, али ћу га давати. И надам се да нећу имати превише менталних и физичких ограничења.

Дозволите ми да будем прецизан у вези моје жеље. Не тражим више времена него што је вероватно, нити скраћујем свој животни век. Данас сам, колико мој лекар и ја знамо, веома здрав, без хорничних болести. Управо сам се попео на Килиманџаро са двојицом својих нећака. Дакле, не говорим о цењкању са Богом да доживим 75 година јер имам смртну болест. Не говорим ни о томе да ћу се пробудити једног јутра за 18 година од овог тренутка и окончати свој жвито еутаназијом или самоубиством. Од 90-их сам се активно противио легализацији еутаназије и самоубиства уз помоћ лекара.

Говорим о томе колико дуго желим да живим и о врсти и количини здравствене заштите на коју ћу пристати након 75. године. Чини се да су Американци опседнути вежбањем, решавањем менталних загонетки, конзумирањем разних сокова и протеинских смеса, придржавањем строгих дијета и употребом витамина и суплемената, све у настојању да преваре смрт и продуже живот што је дуже могуће. Ово је постало толико агресивно да сада дефинише један тип савремене културе; онај који је називам америчка бесмртност.

Одбацујем ову тежњу. Мислим да је овај манични очај да се бескрајно продужи живот погрешан и потенцијално деструктиван. Из много разлога, 75 година је прилично добра доб да се зауставимо.

Да, Американци данас могу да живе дуже од својих родитеља, али ће вероватно бити много више неспосбни. Да ли вам то звучи пожељно? Мени не. Који су моји разлози? Почнимо са демографијом. Старимо, а наше старије године нису квалитетне. Од средине 19. века Американци живе дуже. Године 1900, просечни животни век Американца у тренутку рођења био је отприлике 47 година. Данас новорођенче може да очекује да ће живети око 79 година.

Почетком 20. века очекивани животни век се повећао јер су вакцине, антибиотици и боља медицинска нега спасили више деце од преране смрти и ефикасни лечили инфекције. Од 1960. године, међутим, повећање дуговечности постигнуто је углавном продужавањем живота људи старијих од 60 година. Уместо да спасавамо више младих људи, ми продужавамо старост.

„Амерички бесмртник“ очајнички жели да верује у „компресију морбидитета“. Ову теорију развио је 1980. Џејмса Ф. Фрис, а своди се на продужавање животног века до 80-их и 90-их година, али да притом што више времена проведемо без болести или са што мање њих. Наводи нас да верујемо да ћемо што дуже живимо, све мањи део наших живота провести у стању слабљења.

Компресија морбидитета је суштински америчка идеја. Она нам говори тачно оно у шта желимо да верујемо: да ћемо живети дуже, а затим изненада умрети без икаквих болова, тегоба или физичког погоршања. Обећава својеврсно врело младости до тренутка смрти који се све више и више продужава.

Али, како је живот постао дужи, да ли је постао здравији? Да ли је 70 нових 50?

Не баш. Истина је да су у поређењу са својим колегама пре 50 година, старији данас покретнији и да су мање онеспособљени. Али током последњих деценија, чини се да је повећање дуговечности било праћено повећањем онеспособљености, а не смањењем. На пример, користећи податке из Националне анкете о здрављу, Ајлин Криминс, професор и истраживач на Универзитету Јужне Калифорније, и њен колега су проценили физичко

функционисање одраслих, анализирајући да ли људи могу да пређу око пола километра; попну се 10 степеница; стоје или седе два сата; и устану, сагну се или клекну без употребе посебне опреме. 

Резултати показују да како људи старе, долази до прогресивне ерозије физичког функционисања. Што је још важније, Криминс је открила да се између 1998. и 2006. године повећао губитак функционалне мобилности код старијих особа. Њен закључак гласи: „Дошло је до повећања очекиваног животног века са болешћу и смањења година без болести“. Како она каже, у последњих 50 година, савремени процес умирања се продужио.
Да ли вам то звучи пожељно? Мени не.

Ситуација изазива још већу забринутост када се суочимо са најстрашнијом од свих могућности: животом са деменцијом и другим стеченим менталним инвалидитетом. Тренутно око пет милиона Американаца старијих од 65 година има Alchajmerovu болест; један од три Американца који има више од 85 година има Alchajmerovu болест. А изгледи да се то промени у наредних неколико деценија нису добри. Уместо да предвиђају излечење у догледној будућности, многи упозоравају на цунами деменције: предвиђа се скоро 300 одсто повећања броја старијих Американаца са деменцијом до 2050. године.

Седамдесет и пет. То су године које желим да доживим. Али ако се нећу бавити еутаназијом или самоубиством, а нећу, да ли је све ово само испразно брбљање? Зар не испада да немам храбрости да идем у корак са својим убеђењима?

Не. Мој став има важне практичне импликације. Једна је лична, а две укључују политику.

Када доживим 75 година, мој приступ здравственој заштити ће се потпуно променити. Нећу активно окончати свој живот, али нећу ни покушавати на силу да га продужим. Данас, када лекар препоручи преглед, тест, третман, посебно онај који ће продужити наше животе, постаје обавеза да дамо добар разлог зашто то не желимо.

Када будем имао 75 година и више, биће ми потребан добар разлог да посетим лекара и урадим било какав медицински тест или лечење, без обзира колико је рутински и безболан. И тај добар разлог није „продужиће вам живот“.

Ја сам, наравно, записао наредбу о томе да не реанимирају у случају да дође до тога, а оставио сам и комплетне директиве које указују да нема респиратора, дијализе, операције, антибиотика или било којих других лекова – ништа осим палијативног збрињавања. Укратко, нема интервенција за одржавање живота. Умрећу када ме захвати која год болест прва да дође.

Што се тиче две политичке импликације, једна се односи на коришћење очекиваног животног века као мере квалитета здравствене заштите. Јапан има трећи највећи очекивани животни век, са 84,4 године, док су Сједињене Државе на разочаравајућем 42. месту са 79,5 година. Али не треба да бринемо о сустизању. 

Када земља има очекивани животни век преко 75 година и за мушкарце и за жене, ову меру треба занемарити. (Једини изузетак је повећање очекиваног животног века неких подгрупа, као што су црни мушкарци, који имају очекивани животни век од само 72,1 годину. То је ужасно и требало би да буде главни фокус пажње.) 

Уместо тога, требало би да погледамо много пажљивије на мерама здравља деце, где САД заостају, и то срамотно.

Друга импликација политике односи се на биомедицинска истраживања. Потребно нам је више истраживања о Alchajmeru, растућим инвалидитетима старости и хроничним стањима – а не о продужењу процеса умирања.

Многи људи, посебно они који су наклоњени идеји о бесмртности, ће устукнути и одбацити моје мишљење. Они ће мислити на сваки изузетак, као да они доказују да је централна теорија погрешна. Као и моји пријатељи, они ће ме сматрати лудим, жељним пажње – или још горе. Могли би да ме осуде да сам против старијих људи.

Опет, да будем јасан: не кажем да је погрешно или неетички ако неко жели да живи што дуже. Ја свакако не презирем или одбацујем људе који желе да живе упркос својим физичким и менталним ограничењима. Чак ни не покушавам никога да убедим да сам у праву. Заиста, често саветујем људе у овој старосној групи како да добију најбољу медицинску негу за њихове болести. То је њихов избор и желим да их подржим.

И не заговарам 75 година као званичну статистику потпуног, доброг живота у циљу уштеде ресурса, рационализације здравствене заштите или решавања питања јавне политике која проистичу из повећања очекиваног животног века. Оно што покушавам да урадим јесте да исцртам своје погледе на добар живот и да натерам своје пријатеље и друге да размисле о томе како желе да живе док буду старији. 

Желим да смисле алтернативу за подлегање том спором сужењу активности и тежњи које неприметно намеће старење

Мислим да је одбијање мог става дословце природно. На крају крајева, еволуција нам је усадила жељу да живимо што је дуже могуће. Програмирани смо да се боримо за опстанак. Сходно томе, већина људи сматра да нешто није у реду са идејом „75 година и ниједна више“. Ми смо вечно оптимистични Американци којима сметају границе, посебно ограничења која лимитирају наше животе. Сигурни смо да смо изузетни.

Такође, мислим да мој поглед изазива духовне и егзистенцијалне разлоге да га људи презиру и одбацују. Многи од нас су потиснули, активно или пасивно, размишљање о Богу, рају и паклу и томе да ли севраћамо у црну земљу. 

Ми смо или агностици или атеисти, или једноставно не размишљамо о томе да ли постоји Бог и зашто би му уопште стало до обичних смртника. Такође, избегавамо да стално размишљамо о сврси нашег живота и трагу који ћемо оставити. Заиста, већина нас је пронашла начин да удобно живимо без намере да признамо постојање овеих великих питања, а још мање одговора на њих. И не тврдим да ја имам одговоре.

Али, 75 година дефинише јасну тачку у времену за мене, 2032. годину. Отклања конфузне покушаје да живим што је дуже могуће. Тера ме да размишљам о крају наших живота и бавим се најдубљим егзистенцијалним питањима и размишљам о томе шта желим да оставимо својој деци и унуцима, нашој заједници, нашим суграђанима Американцима, свету.

Седамдесет пет година је све што желим да доживим. Желим да славим свој живот док сам још у најбољим годинама. Моје ћерке и драги пријатељи ће наставити да покушавају да ме убеде да грешим и да могу много дуже да живим вредан живот. И задржавам право да се предомислим и понудим енергичну и разумну одбрану да живим што је дуже могуће. То би, на крају крајева, значило и даље бити креативан након 75. године."