Верује се да ДЕЧАК-УБИЦА СА ВРАЧАРА нема формирану ВАЖНУ КОМПОНЕНТУ ЛИЧНОСТИ, првих 5 година је КЉУЧНО
Како би се одгонетнуо кључ који је био окидач за овакав страшан злочин, читав тим психијатара и психолога свакодневно испитује и посматра малолетног убицу.
Малолетни дечак (13) који је 3. маја убио осморо вршњака и чувара школе ОШ "Владинсав Робникар" на Врачару, док је девето дете умрло касније у болници од последица упуцавање, наводно се осилио и готово сваког дана захтева да буде пуштен на слободу из психијатријске установе, јер тврди да "нема више разлога да борави у болници". Ипак, шансе да су то догоди су практично никакве.
Девојчица ПСИХОПАТА (6) хтела да ИЗБОДЕ родитеље! Њена прича ЛЕДИЛА КРВ у жилама, па се десио обрт - ЕВО ГДЕ ЈЕ ДАНАС
ПСИХОЛОЗИ ОТРКИВАЈУ ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ КОД МЛАДИХ: Родитељи морају да обуздају ТикТок, не да одузимају телефоне
Дечак убица је мистерија и за лекаре
У међувремену, дечак убица наставља да збуњује лекаре који се с њим сусрећу. Јасно је и зашто: он је најгори масовни убица у историји света у том узрасту - ниједно дете млађе од 14 година никад није убило толико људи као он.
На основу свих информација, стручњаци чврсто верују да дечак убица из неког разлога нема формирану важну компоненту личности, такозвани суперего, преноси Блиц.
Према теорији Сигмунда Фројда, зачетника психоанализе, суперего је етичка компонента нечије личности која особи даје моралне стандарде на основу којих се понаша. Суперего се развија махом током првих пет година живота и дете у том периоду упија моралне стандарде својих родитеља, традиције породице и друштва у којем одраста. У њему се тако формира суперего, којим контролише агресију и друге друштвено непожељне импулсе.
Када дете има правилно развијен суперего, оно осећа кривицу или анксиозност приликом кршења етичких стандарда. Код дечака убице то - не постоји! Не осећа кривицу, нити емоције - ни позитивне, ни негативне према својим другарима. Потпуно је смирен и не добија чак ни седативе, јер му нису ни потребни.
Како тај део личности настаје?
У раном детињству, кад смо потпуно зависни од прихватања, подршке и бриге својих родитеља, изузетно смо осетљиви на сваку промену њиховог расположења и емоција.
Попут малог, осетљивог сунђера, упијамо реакције својих старатеља и енергетски одмах препознајемо шта они одобравају, а шта одбацују. У страху да и сами не будемо одбачени (за децу би то, у крајности, могло значити и смрт, јер без подршке родитеља дете никако не може преживети), ми поштујемо све њихове забране, а многе њихове негативне реакције на појаве око себе запажамо и трудимо се да их никако не изазовемо. Тако своје понашање несвесно потпуно прилагођавамо жељама својих родитеља. И, ако смо у томе успешни, израстамо у њихово вољено дете.
Но њен део још су многе забране или неодобравања која се разликују и зависе од унутрашњих структура личности наших родитеља, на пример: дечак мора бити јак, слабост је за девојчице; у породици су сви врсни стручњаци, треба бити одличан у школи; непристојно је љутити се, све се може рећи мирно и пристојно; ако жена није лепа, муж је неће волети; ако немаш шта паметно да кажеш, радије ћути...
Дете упија изречене или неизречене поруке својих родитеља и покушава се понашати у складу с њима. Да би заслужило родитељску љубав, потискује своје осећаје, жеље и потребе које се родитељу не чине прикладнима, прихватљивима, достојнима. Стога, дечак неће показивати слабост родитељу који то сматра маном, девојчица ће се, очекују ли то родитељи од ње, трудити по сваку цену да добија одличне оцене у школи, ако треба и варајући на испитима, други дечак увек ће и свуда бити изузетно пристојан и фин и осим родитеља хвалиће га и учитељи...
Али... Шта ће се догодити са слабошћу коју први дечак није показивао родитељу? Шта ће се догодити с тешкоћама девојчице и осећајем да не може лако свладати градиво? Шта ће се догодити с финим пристојним дечаком кад на нечију дрску увреду пожели да одговори грубо? Јесу ли слабост, немогућност да се школско градиво лако свлада и грубост нестали из живота наведене деце?
Нису. Све су те особине остале у њима. Оне постоје, дубоко потиснуте, неприхваћене и осуђене од структуре која је усвојила ставове родитеља и постала део њихове личности - њихов супер-его. Та ће деца постати одрасли људи који ће са својим супер-егом „водити рат" сваки пут кад осете слабост, тешкоћу у разумевању или сопствену грубост.
Да ствар постане још компликованија, када деца из наше приче одрасту и уђу у односе с другим људима, њихов супер-его неће нападати само њих, нападаће и остале људе с којима успоставе било какав однос, а нарочито оне с којима су блиски.
Тако они неће осуђивати само слабост у себи, осуђиваће је и у другима, неће моћи прихватити своје, али ни туђе потешкоће у разумевању неких појмова, снажно ће осуђивати свој бес када се у њима појави, али и све људе који се усуђују отворено исказати љутњу..., пише Сенса.
Живот који смо супер-егом у себи оградили покушаваћемо на исти начин оградити и ограничити и другима.
