Зла КОБ Жарка Лаушевића и Мериме Исаковић: Били су као НОКАТ И МЕСО, а онда се све ПРЕОКРЕНУЛО!
Нису ни слутили шта ће их задесити.
- Тупчо. Мој диван пријатељ, па и више: душа која чедно додирује најтананији део бића у мени. Били смо као породица иако крвљу нисмо везани. За мене Тупчо. За сав остали свет Жарко Лаушевић.
Нико није поштеђен: Ако се ОВО не препозна на време има дуготрајни ефекат!
ОСТАЈЕ ТИ ШМИНКА НА МАСКИ ЗА ЛИЦЕ? Ево како ћеш се решити тог проблема! (ВИДЕО)
ПОЗНАТЕ ГЛУМИЦЕ БЛИСТАЛЕ НА ДОДЕЛИ САГ НАГРАДА: Ево како је изгледао ЦРВЕНИ ТЕПИХ Инстаграма! (ФОТО)
Овако Мерима Исаковић за "Недељник" говори о свом великом пријатељу и партнеру Жарку Лаушевићу. Мерима Исаковић и Жарко Лаушевић били су обоје у своје време велике звезде. Прелепи, млади, талентовани, са целим животом пред собом. Предвиђана им је блистава каријера, а у тренутку када су обоје били у зениту славе, обоје су доживели злу коб судбине.
Данас је Мерима Исаковић после много година у жижи јавности јер је након више деценија изнела стравичне тврдње о глумцу Браниславу Лечићу, па га је, попут колегинице Данијеле Штајнфелд - оптужила за сексуално напаствовање.
Мерима Исаковић (62), глумица, била је популарна између 70-их и 90-их година прошлог века, а многи су је сматрали једном од најлепших жена бивше Југославије. Прославила се улогама у филмовима "Љубав и бијес" (1978) и "Јована Лукина" (1979), а глумила је и лик Лоле сестре Жарка Лаушевића у представи "Стаклена менажерија" Тенесија Вилијамса 1991. године.
"Било је довољно да ме Љиљана Тодоровић, редитељка представе, пита да ли хоћу да играм са Лаушевићем. Нисам у опште питала у којој представи. Одмах сам пристала. Жарко и ја смо добри пријатељи још од Академије, међу нама је увек постојао неки флуид ", рекла је тада Мерима.
У време када је почео да се приказује филм "Нека друга жена", почетком осамдесетих, у којем је тумачила главну улогу са Драганом Николићем, Мерима Исаковић је доживела тешку саобраћајну несрећу. Због ужасне повреде кичме приликом удеса остала је напокретна. Имала је само 21. годину.
"Бандера се утиснула у седиште, а шипка избацила мој пршљен напоље"
- Од свог првог филма имала сам довољно новца да купим мали сплав на Сави и фијат 126п, познат као пеглица. Били смо иза Палате Федерације, ишла сам оним делом улице где све три траке иду у једном смеру. Мој брат возио је 50 на сат и били смо у зеленом таласу. Прошли смо семафор и одједном зачули шкрипу кочница аутомобила који је ишао из правца хотела Југославија. Кренуо је за нама и почео својим аутомобилом да гура моју пеглицу на пешачко острво. Видела сам по лицу да је човек пијан, био је потпуно подбуо, а ја сам седела на сувозачком месту тако да сам практично била раме уз раме с њим. Мој брат почео је да се љути, а ја сам говорила: Пусти, стани... То је све трајало неколико секунди, а онда се браник тих кола закачио ушавши у наш блатобран. Нагло је закочио да се окрене и да нас удари, али пеглица се од тог трзаја откачила и почела да клизи, а онда и да се преврће. Кровом је ударила у бандеру и практично се попела уз њу, а онда пала доле. С нама је био и мој друг Недим у војничкој униформи, ишли смо у Дом армије да тамо нешто рецитујем, пошто је он са капетаном договорио одсуство од три дана ако ме доведе. Он је приликом тог пада излетео кроз оно мало задње стакло на пеглици. Брат се окренуо и покушао ногом да избије моја врата како бих и ја некако изашла, међутим, све се одиграло сувише брзо и мени се бандера практично утиснула у седиште, а у његовој конструкцији била је једна шипка која је избацила мој пршљен напоље. Кичма се раздвојила, отишла паралелно и истиснула мождину. О тренутку буђења већ сам причала. Кад сам отворила очи, схватила сам да, хвала богу, имам ноге и помислила да ће све бити у реду. И уз све то што сам прошла, од немогућности контроле физиолошких функција до седења и правилног дисања, јер је све то била последица повреде, заиста никад нисам била депресивна - описала је Мерима ту грозну несрећу.
Жарко Лаушевић, од блиставих улога до трагедије
А Жарко Лаушевић... Има тако великих, има тужних прича, а прича о Жарку је и једно и друго. Импозантна због његових улога и талента, а тужна због трагичног догађаја.
Они који су Жарка познавали у време његових почетака или су сарађивали са њим кажу да је освајао талентом. Сви су, како су касније причали, знали тада да је наша глумачка сцена добила новог, великог глумца. Уживали су да раде са њим и да га гледају на сцени.
Постао је члан Југословенског драмског позоришта, филмски деби имао у "Прогону", а онда су се десиле улоге Павла Увковића у "Шмекеру" и Шиље у "Сивом дому". Жарко је већ са 26 година постао звезда. Миљеник публике. Шмекер и ван платна. Жене нису могле да се одлуче шта им је на њему било привлачније, таленат, шарм, бунт, лепота.
А онда је дошао тај 31. јул 1993. године, када је Лаушевић у једном подгоричком кафићу усмртио двојицу, а тешко ранио једног младића и преко ноћи од великог глумца постао убица. У годинама које су уследиле судило се и причало свашта. Док је процес трајао, а и после тога, судило се Жарку и ван суднице. Суђење јавности је ишло по линији самоодбрана - убиство. Неки су жалили што је заустављена блистава глумачка каријера, а неки су говорили: "Зар је то важно када су животи изгубљени". Лаушевића је 2011. помиловао тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, а 2012. му је уручен српски пасош. Домаћем филму вратио се 2015. улогом у "Смрдљивој бајци".
"Имали смо много прилика да постанемо љубавници да смо то хтели, али нисмо"
Мерима и Жарко су остали запамћени као најславнији глумачки пар старе Југославије. Њихове сцене из представе "Стаклена менажерија" остале су упамћене до дан данас.
- Колико ми је познато, била је то једина представа која се играла два пута дневно, ујутру и увече... Публика нас је доживљавала као две особе спојене у једно исто биће - рекла је Мерима за Недељник.
У истом интервјуу такође је рекла и да никада нису били љубавници и да су "имали много прилика да постану љубавници да су то хтели, али нису".
- Не зато што нисмо могли, већ зато што није природа нашег односа - рекла је, између осталог.
Сећа се и дана после кобне ноћи, када јој је тадашњи муж Владица рекао шта је урадио Лаушевић.
- "Лепи", тако ме је звао, "десило се нешто страшно, јеси ли чула?"
Потом је одмах отишла у затвор у Спуж да види Лаушевића.
- Тупчо седе, дрхетћи и ломећи руке у безнађу. Очи су му биле крваве јер су се, приликом тог несретног напада младића на њега сочива нагло усекла у оба ока. Цвокотао је гледајући у мене. Вероватно ме није ни могао видети јер је носио диоптрију сочива минус шест. Чуо је мој глас: Тупчо, то сам ја. Понављао је: Знам, знам, Тупчо, ја сам, ја сам... ја сам можда убио... Ја сам можда убио... Два младића су рањена, можда сам их убио..."
У Београду је Мерима живела до средине деведестих, а онда је отишла на Нови Зеланд. Како сама каже, једног јутра је схватила да у београдском театру постоје само једна дивна дама, Мира Ступица, и два глумца која су имала храбрости да буду доследни, Лазар Ристовски и Жарко Лаушевић.
- На папире за стални боравак и студије на Новом Зеланду чекала сам годину дана. Хтела сам да сачувам свога сина, а такође нисам желела да гледам како умире душа Београда, града мог рођења и детињства. Београд и Загреб су, заправо, убијени, али та је смрт настала као последица духовне.