ИЗГУБИЋЕШ МНОГО АКО ОВО РАДИШ ЗБОГ СТРАХА: Сви праве ЈЕДНУ грешку због које КАСНИЈЕ могу ГОРКО ЖАЛИТИ

Стварно, због чега се плашимо онлајн психотерапије? Наравно да је много лакше, да не кажем природније, комуницирати уживо, али сад – шта је, ту је. Нова реалност, термин који је све чешће у употреби, намеће и нова правила комуникације. Пре бих рекла да уводи нове могућности тамо где старе више не функционишу, бар не онако како смо навикли.

Ситуација у којој се налазе две особе, једна која жели да размени мишљење са неким стручним, неутралним лицем и друга која може да понуди ту помоћ, позната је из различитих филмова, романа, за неке и из живота. Две особе које се раније нису среле и могуће никада више се ни на једном месту неће срести, разговарају о интими једне од њих. Некада то буде бурно, некада камерно, некада тужно, а на крају и весело. Буде и прође. Речено остаје у главама два учесника и никада не види светлост дана, осим ако онај ко прича, не жели да о томе прича и другима.

Јединствено искуство

Та затвореност у један заједнички унутрашњи простор, жива размена онога што један говори, а други чује и тумачи, јединствено је искуство. Многи се уплаше од тога и када се дешава уживо, један на један. Углавном они који се теже суочавају сами са собом и који имају страх од тога да ће тај други наћи начина да уђе у њихов мозак, види шта је унутра, или га чак и преуреди као некакву слагалицу. То је велика заблуда. Терапеут нема такву моћ, а и не жели је. То је особа која има теоријска и практична искуства, познаје психологију човека, има емпатију и жели да помогне. Не може да помогне ако не зна о чему се ради, не сме да намеће своје ставове, не даје задатке и не прекраја ничији живот. Све је у рукама онога ко тражи помоћ и спреман је да је добије. Дакле, овде нема јачег и слабијег, паметнијег и мање паметног, има сусрета два бића у налажењу најбољег решења које ће побољшати квалитет живота онога ко је то желео. Та врста искуства заиста је јединствена, јер вероватно никада нико није знао више о тој особи од терапеута, често ни та особа сама о себи. Знамо да је физичка присутност у истој просторији нешто што улива сигурност, даје осећај интиме и сигурности да ниједна информација неће изаћи одатле. Ушушканост у препознатљивост простора и присуство оба учесника овог својеврсног дијалога, време које је увек исто, нека мала правила којих се оба учесника придржавају, основе су за развијање поверења. Тако то функционише више од једног века.

Кад, ево изненадне промене. Нешто што је задесило цео свет, задесило је и нас. То је нешто мало, невидљиво голим оком, опасно и непредвидљиво, уз то заједнички непријатељ сваког човека на кугли земаљској. Дакле, сада имамо заједничког непријатеља и заједничку претњу. Није ствар фантазије, имагинације, произвољне претпоставке. Ствар је реалне опасности. Неки се плаше мање, неки више, неки негирају опасност па се тако и понашању према себи и другима (грдна грешка), али нема особе која је без реакције на ово.

Да би се људи у што већем броју заштитили од ове опасности, многи су прешли на онлајн комуникацију. То су, пре свега, велике фирме, али и оне много мање, чија врста посла дозвољава рад „од куће”. Сложићемо се да није баш исто, али ћемо се сложити и да је, у здравственом смислу, безбедније. Наћи ће се ту хиљаду разлога којима ће људи аргументовати због чега је једно решење боље од другог, али околности условљавају и прилагођавање на ново. Могућност прилагођавања и примене раније стечених искустава у новим ситуацијама једна је од одлика интелигенције. Па, искористимо је.