ЗБОГ ОВОГА ЖЕНЕ У СРБИЈИ ОДЛАЗЕ КОД ПСИХИЈАТРА: Делују срећно и остварено, а изнутра пуцају из ЈЕДНОГ РАЗЛОГА

Некад се догоди да у наше ординације уђу особе за које можете да помислите да су одавно решиле све животне проблеме. Делују зрело, сигурно, достојанствено, не баш потпуно безбрижно, јер нико није баш потпуно без икаквих брига, од оних малих, до оних већих. Али откуд таква особа сада и овде?

Деси се да приликом договора око првог виђења као разлог наведу неку недоумицу, нешто попут незавршеног посла у животу. То је сасвим довољан разлог да неко дође на разговор, заиста. Не морају некога да море тешке бриге да би се у тим неким годинама по први пут сусрео са психотерапеутом, довољно је да је у недоумици.

Тешка реч – жртва

Недоумица може да буде један од мотива да се дође на разговор. Међутим, иза недоумице уме да се сакрије и још понешто. Жене су склоне да праве билансе, обично око рођендана чији се бројеви завршавају нулом. Тако испадне да је нула фаталан број. Биланс код жена најчешће се своди на то колико су задовољне својим животом, посебно пропорцијом између онога шта су у њега инвестирале и онога колико су од инвестиције добиле заузврат. Инвестиције су партнер, деца, професија, радно окружење, пријатељи. Неке жене су склоне да све ове категорије одлучно прецртају, као да нико није довољно препознао њихов труд. Избегавам, а то им и кажем, да користе реч „жртва”. Толико је то тешка реч и толико осећања кривице изазива код других, а код њих јед и бес, да је заиста не треба користити.

Увек се питам како жене дођу до тако лоших биланса? Шта чини да се после толико деценија труда, одрицања, улагања и љубави, осећају, рекла бих, поражено? Искуство ме учи да су неке године погодније за таква размишљања. Посебно оне код којих се рачуна да их је остало мање него што их је прошло. Али, то је онда страх од онога што неминовно чека сваког од нас, дакле није живот тај који је имао мрачну стану, него се особа „смрачила”.

Онда се питам да ли је особа чинила ствари због тога што је то неко тражио од ње, или због тога што је сама тако хтела, имала потребу за тим. Ако је то тражено, а није било повратног давања, онда има права да се љути. Али, ако није било тражено, онда је то питање онога шта је било примерено давати, нудити, нуткати, ићи корак испред жеља других, па и оптерећивати околину просипањем и пресипањем онога што је нама, не њима, значило да дајемо. Ту смо на корак од сагледавања проблема. Ако то нико није тражио, а особа је давала, онда је можда малкице тог неког и преплавила давањем. Често у том давању неки, или боље речено неке, немају правилну процену потреба тог другог. Некоме је потребно мање од онога што дајемо, па тако некако испадне да је преплављен. То понекад изгледа, из перспективе онога коме се даје, да га је запљуснуо огроман талас који прети да га потопи. Мислите да претерујем? Верујте да не. Неки, пак, имају потребу да им се да више. Незасити су у очекивању и доводе до ситуације у којој колико год да се у њих инвестира, увек је мало, недовољно, могло би више, брже, боље. То јесте, слажем се, напор без премца. При томе, често, узалудан. Изгледа као буре без дна и ономе ко даје оставља утисак неспособности, неадекватности па отуда и преиспитивања.

Велика вештина је проценити потребе и потенцијале других, али и сопствене капацитете. Ако се они не ускладе, утисак са обе стране је неповољан, неко је увек закинут, често обе стране, а неко увек или презасићен, или гладан, или несрећан, или изневерен, или…

Највеће инвестиције

Наравно, овакве недоумице везане су за све поменуте групе које су осетљиве на наше животне пројекте. Рекло би се да је најтеже када су у питању партнери и породица. Инвестиције су ту највеће, очекивања у складу с тим, а партнер и деца ипак нису ми. Они су засебни, јединствени у својим очекивањима, давањима и узвраћањима и то нипошто не значи да су нас осиромашили или нам нису узвратили. Дали су колико су имали, а примили колико смо дали.

Остатак текста прочитајте на tosamja.media.