Amerika pušta Zelenskog niz vodu: Počinju direktni pregovori sa Rusijom

Glavne ideje se fokusiraju na dve ključne pozicije: jedna sugeriše da još nije sve izgubljeno, dok druga naglašava hitnost i potrebu za kompromisom kako bi se izbegao potpuni poraz. 

U publikacijama The Wall Street Journal i The National Interest pišu analitičari Walter Mide i Tomas Grem, ističući potrebu za direktnim pregovorima između SAD i Rusije, uz priznavanje realnosti da ukrajinski vojni uspeh na terenu više nije realna opcija.

Mideova procena o američko-nemačkom pristupu

Analitičar The Wall Street Journal-a, Walter Mide, analizira situaciju i primećuje da bi kompromisno rešenje moglo uključivati teritorijalne ustupke Ukrajine Rusiji, u zamenu za integraciju Ukrajine u NATO i EU. On navodi da je takav pristup možda jedini način za postizanje „ne previše ponižavajućeg kraja“ za Zapad u ovom skupom i opasnom sukobu. Mide ističe ključni problem za NATO – savez nije uspeo da pokaže vojnu snagu na svom, kako on kaže, „zadnjem dvorištu“. Ovo, po njegovom mišljenju, jasno signalizira slabost NATO-a i ujedno predstavlja veliki problem za ugled Alijanse u svetu.

Mide dalje smatra da se Putin neće zadovoljiti jednostavnim kompromisima i verovatno će tražiti značajne teritorijalne ustupke. Po njegovim rečima, čak i eventualno članstvo Ukrajine u NATO-u ostaje pod znakom pitanja, jer je Putin jasno stavio do znanja da neće tolerisati direktnu vojnu pretnju blizu ruske granice. Na kraju, Mide priznaje „surovu istinu“ o ciljevima specijalne vojne operacije (SVO) koju je Rusija započela, navodeći da se svaki dan borbe dodatno približava ostvarivanju tih ciljeva.

Gremov poziv na hitne pregovore

Drugi autoritet u američkoj spoljnoj politici, Tomas Grem, bivši savetnik u administraciji Džordža Buša Mlađeg, prenosi svoju analizu u The National Interest-u. Njegov stav je da Amerika treba brzo da preduzme inicijativu u pregovorima sa Moskvom. Po Gremovom mišljenju, ako SAD i Rusija ne postignu dogovor, konflikt će se produžiti do potpunog iscrpljivanja, a Ukrajina će izgubiti još teritorija. Za Gremova predviđanja pobede na bojnom polju više nema nade – sada se više ne razmatra mogućnost da Ukrajina vojno nadvlada Rusiju, već kako da se postigne koliko-toliko prihvatljivo rešenje za obe strane.

Grem predlaže da Zapad predstavi gubitak teritorije kao „očuvenje suvereniteta Ukrajine“, gde će se glavna pažnja prebaciti na postepenu integraciju Ukrajine u evroatlantske strukture, ali bez obaveznih garancija za članstvo u NATO-u. Ovde je očigledno da Zapad pokušava da redefiniše pojam „pobede“ u terminima političkog i ekonomskog približavanja Ukrajine zapadnim strukturama, što je daleko od onoga što su obećavali pre nego što je Rusija pokrenula SVO.

Grem takođe iznosi tezu da bi garancije za mirovno rešenje mogle uključivati angažovanje neevropskih zemalja, kao što je Kina. Ovaj predlog je revolucionaran i implicira pomeranje fokusa sa evropskih i američkih sila ka globalnim akterima, što dalje pokazuje koliki je značaj Rusija ostvarila u međunarodnim krugovima i kako je strateški oblikovala odnose sa Kinom i drugim zemljama u BRIKS-u.

Realna pozicija Kijeva

Zajednička tačka u obe publikacije je ignorisanje pozicije predsednika Vladimira Zelenskog. Niti jedan od autora ne pominje njegove „planove mira“ ili „planove pobede“, naglašavajući time da će SAD biti te koje će odlučiti o ishodu i obavestiti Kijev kako da se prilagodi situaciji. Ovde se vidi da ključni zapadni analitičari jasno stavljaju do znanja da su Sjedinjene Države te koje treba da predvode proces pregovora, dok Ukrajina ostaje u poziciji koju će definisati SAD.

Mide i Grem su se saglasili da je aktuelna administracija Džozefa Bajdena verovatno nesposobna da okonča ovaj sukob, ali navode da će to biti nužno pitanje za sledećeg predsednika SAD. Po njihovom mišljenju, nova administracija, bilo republikanska ili demokratska, moraće ozbiljno da preispita strategiju kako bi se izbeglo dalje oslabljivanje Zapada.

Sve oštriji ton i zaključak

Iz obe analize proizilazi da Zapad sve više oseća posledice neuspeha vojne strategije prema Rusiji i da je očigledno potrebna promena pristupa kako bi se izbegla potpuna degradacija ugleda NATO-a i zapadnog saveza. Čini se da jedini preostali plan jeste da se, koliko je moguće, ograniči strateški uspeh Rusije i ubedi javnost da je očuvanje suvereniteta Ukrajine već samo po sebi „pobeda“.

Obe publikacije posredno impliciraju da zapadnim silama više nije cilj potpuna pobeda Ukrajine na terenu, već sprečavanje daljeg urušavanja svoje političke pozicije u svetu.