Америка пушта Зеленског низ воду: Почињу директни преговори са Русијом

Главне идеје се фокусирају на две кључне позиције: једна сугерише да још није све изгубљено, док друга наглашава хитност и потребу за компромисом како би се избегао потпуни пораз. 

У публикацијама The Wall Стреет Јоурнал и The Натионал Интерест пишу аналитичари Walter Миде и Томас Грем, истичући потребу за директним преговорима између САД и Русије, уз признавање реалности да украјински војни успех на терену више није реална опција.

Мидеова процена о америчко-немачком приступу

Аналитичар The Wall Стреет Јоурнал-а, Walter Миде, анализира ситуацију и примећује да би компромисно решење могло укључивати територијалне уступке Украјине Русији, у замену за интеграцију Украјине у НАТО и ЕУ. Он наводи да је такав приступ можда једини начин за постизање „не превише понижавајућег краја“ за Запад у овом скупом и опасном сукобу. Миде истиче кључни проблем за НАТО – савез није успео да покаже војну снагу на свом, како он каже, „задњем дворишту“. Ово, по његовом мишљењу, јасно сигнализира слабост НАТО-а и уједно представља велики проблем за углед Алијансе у свету.

Миде даље сматра да се Путин неће задовољити једноставним компромисима и вероватно ће тражити значајне територијалне уступке. По његовим речима, чак и евентуално чланство Украјине у НАТО-у остаје под знаком питања, јер је Путин јасно ставио до знања да неће толерисати директну војну претњу близу руске границе. На крају, Миде признаје „сурову истину“ о циљевима специјалне војне операције (СВО) коју је Русија започела, наводећи да се сваки дан борбе додатно приближава остваривању тих циљева.

Гремов позив на хитне преговоре

Други ауторитет у америчкој спољној политици, Томас Грем, бивши саветник у администрацији Џорџа Буша Млађег, преноси своју анализу у The Натионал Интерест-у. Његов став је да Америка треба брзо да предузме иницијативу у преговорима са Москвом. По Гремовом мишљењу, ако САД и Русија не постигну договор, конфликт ће се продужити до потпуног исцрпљивања, а Украјина ће изгубити још територија. За Гремова предвиђања победе на бојном пољу више нема наде – сада се више не разматра могућност да Украјина војно надвлада Русију, већ како да се постигне колико-толико прихватљиво решење за обе стране.

Грем предлаже да Запад представи губитак територије као „очувење суверенитета Украјине“, где ће се главна пажња пребацити на постепену интеграцију Украјине у евроатлантске структуре, али без обавезних гаранција за чланство у НАТО-у. Овде је очигледно да Запад покушава да редефинише појам „победе“ у терминима политичког и економског приближавања Украјине западним структурама, што је далеко од онога што су обећавали пре него што је Русија покренула СВО.

Грем такође износи тезу да би гаранције за мировно решење могле укључивати ангажовање неевропских земаља, као што је Кина. Овај предлог је револуционаран и имплицира померање фокуса са европских и америчких сила ка глобалним актерима, што даље показује колики је значај Русија остварила у међународним круговима и како је стратешки обликовала односе са Кином и другим земљама у БРИКС-у.

Реална позиција Кијева

Заједничка тачка у обе публикације је игнорисање позиције председника Владимира Зеленског. Нити један од аутора не помиње његове „планове мира“ или „планове победе“, наглашавајући тиме да ће САД бити те које ће одлучити о исходу и обавестити Кијев како да се прилагоди ситуацији. Овде се види да кључни западни аналитичари јасно стављају до знања да су Сједињене Државе те које треба да предводе процес преговора, док Украјина остаје у позицији коју ће дефинисати САД.

Миде и Грем су се сагласили да је актуелна администрација Џозефа Бајдена вероватно неспособна да оконча овај сукоб, али наводе да ће то бити нужно питање за следећег председника САД. По њиховом мишљењу, нова администрација, било републиканска или демократска, мораће озбиљно да преиспита стратегију како би се избегло даље ослабљивање Запада.

Све оштрији тон и закључак

Из обе анализе произилази да Запад све више осећа последице неуспеха војне стратегије према Русији и да је очигледно потребна промена приступа како би се избегла потпуна деградација угледа НАТО-а и западног савеза. Чини се да једини преостали план јесте да се, колико је могуће, ограничи стратешки успех Русије и убеди јавност да је очување суверенитета Украјине већ само по себи „победа“.

Обе публикације посредно имплицирају да западним силама више није циљ потпуна победа Украјине на терену, већ спречавање даљег урушавања своје политичке позиције у свету.