"Ukrajinski plan pobede" - Zelenski na prekretnici, pobeda ili beskonačni rat sa Rusijom?
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je u SAD-u, u vreme pisanja ovog teksta upravo drži govor pred UN Generalnom skupštinom. Za njega je ovo zaista konačni "biti ili ne biti" boravak u Americi - ili će kreirati uslove koji će dovesti do neke vrste barem delimično povoljnog ishoda po pitanju rata ili će se njegova dugotrajna improvizacija raspasti pred izazovima koji se gomilaju.
Pred dolazak u SAD najavio je da stiže s novim planom, "Planom pobede", što već u startu sugeriše da Zelenski igra na karti maksimuma ne bi li eventualno dobio sredinu. Naime, svi njegovi saveznici, osim možda pokojeg generala na Baltiku koji mašta o "preventivnim" napadima na Rusiju, javno i privatno su se složili da Ukrajina nema puta prema pobedi, samo kompromisnom rešenju i to isključivo u slučaju da se uspije Moskvu nagovoriti na takvo što.
Oko toga se svi slažu, čak i sam Zelenski, na stranu njegova preterivanja i priče o "pobedi", no ono gdje dolazi do dosta oštrog razilaženja je način kako Rusiju natjerati da prihvati kraj rata. Ako se pita Zelenskog to bi trebalo učiniti silom, u vidi izvođenja razornih dalekometnih raketnih udara na Rusiju koji bi, u toj teoriji, dovoljno uzdrmali Kremlj (politički, verovatno ne raketno) do te mere da ruska vlast zaključi da joj se više ne isplati ratovati.
Taj plan ima dosta propusta, što je ujedno i razlog zašto Zelenski tako teško dobiva odobrenje, ako će ga i dobiti (jer ne može tek tako početi gađati Rusiju, dalekometno oružje je zapadne proizvodnje i treba mu konkretno "zeleno svetlo" od partnera, koje još nije dobio uprkos izvođenju svih vrsta pritisaka koje zna). Kao prvo, taj plan kao da polazi od pretpostavke da je ruska protivzračna odbrana nepostojeća ili pak krajnje deficitarna. Ruska vojska ima svoje probleme, ali malo ko misli da rakete mogu slobodno putovati stotinama kilometara unutar njenog teritorija bez reakcije. Kao drugo, čak da se dio raketa i probije, Kremlj može sve to hladno otpisati kao što su (privremeno) otpisali i sudbinu dela regije Kursk. Kao treće, takav potez predstavlja krajnje kucanje na vrata najteže ruske doktrine, one nuklearne.
Više puta dorađivana zadnjih godina, uključujući i u ratu, ruska nuklearna doktrina pretpostavlja uporabu nuklearnog oružja u primarno dva slučaja - da je Rusija sama napadnuta takvim oružjem, odnosno u slučaju opšteg nuklearnog holokausta u svetu, ili pak da je konvencionalnim oružjem ugrožen njen opstanak. Do sad smo videli da prekogranična vatra, dronovi koji ponekad putuju vrlo duboko i dižu u zrak ruske arsenale i skladišta energenata, čak i upad u Kursk, očigledno ne predstavljaju dovoljnu eskalaciju da bi se aktiviralo ono najneugodnije. Dalekometne rakete pak, još ako počnu udarati u gusto naseljena područja (Ukrajina tvrdi da želi ciljati ruske vojne baze, no tko zna što sve može postati cilj ako im se takva opcija odobri - i Rusi tvrde da "ne ciljaju civile" pa opet svakog dana gledamo pogođene stambene zgrade), mogu biti ruski Rubikon jer on negde ipak mora postojati. Dobro, može se argumentirati da je "ugroza konvencionalnim oružjem" više nešto poput masovni upad stranih vojski na rusku teritoriju, no ko može reći sa sigurnošću?
Tu je i četvrti razlog zašto plan Zelenskog za daleke udare na Rusiju nije dobar - ruska blokada u vidu podizanja uloga. Naime, kad se rasprava zahuktala i kad su se pojavile neslužbene informacije da zapadne zemlje (pre svega SAD, Britanija i Francuska) samo što nisu odobrile Ukrajini takvu opciju, oglasio se ruski predsednik Vladimir Putin rekavši da bi to dovelo ravno do direktnog sukoba između Rusije i NATO-a.
Možda Zelenski to nije očekivao, no ovo upozorenje iz Moskve nekako je brzo ohladilo nagoveštaj da bi Ukrajini uskoro trebalo biti odobreno gađanje po Rusiji.
Dakle, što ako Zelenski na kraju ipak ne dobije to odobrenje? Što ako se Bajden bude opirao ideji do kraja? Pod uslovom da se stvarno i opire, a ne da glumi kao Olaf Šolc koji misli da je manji "greh" slati tenkove u Ukrajinu (koji završavaju i na ruskom teritoriju, u Kursku) ako to radi uz određenu odgodu. Vrlo je moguće da Zelenski neće dobiti "zeleno svetlo" za svoju ideju. Šta onda? Očito je da njegov "Plan pobede" ima i točku B, C, D itd.
Zelenski je izgradio imidž vojnog predsednika koji ni u kojem slučaju neće pregovarati s neprijateljem. Naravno, to je iluzija koja je poslužila svrsi i u konačnici Ukrajini osigurala ogromne količine oružja. Zelenski će svakako pregovarati, čim mu ponestane životnih linija koja se protežu preko Atlantika. Bivši, možda i budući predsednik Tramp ne iznosi bez argumenta tvrdnju da bi on zaustavio rat u Ukrajini "u roku od 24 sata" - možda bi mu ipak trebao koji dan više, ali mu je jasno da Ukrajina neće i ne može ratovati dalje ako joj se zapreti prekidom američke pomoći.
Zelenski zna da u tom trenutku nema druge nego pregovarati s Rusijom. Rusi bi mu pritom verovatno dali olakšicu u vidu da se pregovori vode preko neke treće strane, odnosno posrednika, pošto ovaj nipošto nema nameru sesti s Putinom za stolom (teško da i Putin ima takvu volju). Ne ističe ukrajinski predsednik bez veze u intervjuu za američke medije kako je "kraj rata puno bliže nego što neki misle". Takvo što može reći samo ako ima unapred definisanu okvirnu ideju kako bi ovaj rat završio, a očito neće vojnim porazom niti jedne niti druge strane.
Rusija je spremna duže ratovati, ali opet ne izgleda kao da je Moskva voljna s ovim nastaviti u nedogled. Međutim, Rusija se jeste preorijentisala na ratnu ekonomiju što znači da, ako zatreba, može voditi ovaj rat još jako dugo. Ali zašto bi? Svi vide da Rusi napreduju na istoku Ukrajine, ali to je ipak spor i vrlo inkrementalan napredak. Teško je uopšte zamisliti koliko bi im trebalo da osvoje, recimo, celu regiju Herson, ili pak da uđu u Odesu (iako su proboji uvek mogući, a i veće mobilizacije). Zapravo postoji samo jedan razlog zbog kojeg bi Moskva možda potpuno odbacila bilo kakvu ideju pregovora te nastavila ratovati u nedogled, a tiče se jedne od tačaka plana kojeg Zelenski još nije predstavio javnosti (navodno ga prvo želi prezentirati Bidenu, a trebali bi se sastati sutra).
Naime, prema pojedinim izvorima ona zadovoljština koju Ukrajina traži u slučaju da se mora odreći svoje izgubljene teritorije, je brza ulaznica u NATO savez.
Teško je zamisliti da bi Rusija pristala na to. Zapravo ovo je scenario u kojem je Rusija najviše spremna na "beskonačni" rat, dok se nešto ne dogodi da se otkloni širenje NATO-a (pad cijele Ukrajine, raskol NATO-a, nešto treće...). No, Zelenski i njegovi saveznici očigledno misle da bi Rusija mogla pristati na ulazak Ukrajine u NATO. Nije nemoguće, ali ipak jako teško zamislivo kad se zna da je ukrajinska tendencija ulaska u NATO zapravo i jedan od glavnih, ako ne i najglavniji razlog zašto je došlo do invazije u februaru 2022. Prethodne jeseni Vladimir Putin dao je američkom predsedniku Džou Bajdenu vrlo jednostavan ultimatum - ili će Ukrajina odustati od NATO-a (i NATO od Ukrajine) ili neće završiti dobro. Na kraju nije završilo dobro.
Svašta je od onda Kremlj pričao glede povoda za rat u Ukrajini, ali u geopolitičkom smislu ukrajinsko članstvo u NATO-u najvažniji je aspekt.
Da su kojim slučajem ruske snage okupirale cijelu ukrajinsku obalu, do Pridnjestrovlja i dalje do Rumunije, onda bi se već možda nešto moglo i razgovarati po tom pitanju, možda uz neki veći vremenski poček. Ali ovako je to skoro nezamislivo jer u protivnom bi gradovi poput Odese, Mikolajeva i Krivog Riha postali teške NATO vojne baze. Ostankom bez tampon zone - što je zapravo trebala biti uloga Ukrajine nakon raspada SSSR-a, ali koju su potkopali i Zapad i Rusi - "priljubili" bi se Rusija i NATO (iako već graniče u Finskoj, Latviji i Estoniji, odnosno i Litvi i Poljskoj ako računamo Kaljiningrad), to pak znači da se idući rat više ne bi vodio ni preko posrednika ni preko tuđe teritorije, jer ga više ne bi bilo, a to je itekako neugodan scenario.
Izvor: Srbija Danas/Advance.hr
