"Украјински план победе" - Зеленски на прекретници, победа или бесконачни рат са Русијом?
Украјински председник Володимир Зеленски је у САД-у, у време писања овог текста управо држи говор пред УН Генералном скупштином. За њега је ово заиста коначни "бити или не бити" боравак у Америци - или ће креирати услове који ће довести до неке врсте барем делимично повољног исхода по питању рата или ће се његова дуготрајна импровизација распасти пред изазовима који се гомилају.
Пред долазак у САД најавио је да стиже с новим планом, "Планом победе", што већ у старту сугерише да Зеленски игра на карти максимума не би ли евентуално добио средину. Наиме, сви његови савезници, осим можда покојег генерала на Балтику који машта о "превентивним" нападима на Русију, јавно и приватно су се сложили да Украјина нема пута према победи, само компромисном решењу и то искључиво у случају да се успије Москву наговорити на такво што.
Око тога се сви слажу, чак и сам Зеленски, на страну његова претеривања и приче о "победи", но оно гдје долази до доста оштрог разилажења је начин како Русију натјерати да прихвати крај рата. Ако се пита Зеленског то би требало учинити силом, у види извођења разорних далекометних ракетних удара на Русију који би, у тој теорији, довољно уздрмали Кремљ (политички, вероватно не ракетно) до те мере да руска власт закључи да јој се више не исплати ратовати.
Тај план има доста пропуста, што је уједно и разлог зашто Зеленски тако тешко добива одобрење, ако ће га и добити (јер не може тек тако почети гађати Русију, далекометно оружје је западне производње и треба му конкретно "зелено светло" од партнера, које још није добио упркос извођењу свих врста притисака које зна). Као прво, тај план као да полази од претпоставке да је руска противзрачна одбрана непостојећа или пак крајње дефицитарна. Руска војска има своје проблеме, али мало ко мисли да ракете могу слободно путовати стотинама километара унутар њеног територија без реакције. Као друго, чак да се дио ракета и пробије, Кремљ може све то хладно отписати као што су (привремено) отписали и судбину дела регије Курск. Као треће, такав потез представља крајње куцање на врата најтеже руске доктрине, оне нуклеарне.
Више пута дорађивана задњих година, укључујући и у рату, руска нуклеарна доктрина претпоставља упорабу нуклеарног оружја у примарно два случаја - да је Русија сама нападнута таквим оружјем, односно у случају општег нуклеарног холокауста у свету, или пак да је конвенционалним оружјем угрожен њен опстанак. До сад смо видели да прекогранична ватра, дронови који понекад путују врло дубоко и дижу у зрак руске арсенале и складишта енергената, чак и упад у Курск, очигледно не представљају довољну ескалацију да би се активирало оно најнеугодније. Далекометне ракете пак, још ако почну ударати у густо насељена подручја (Украјина тврди да жели циљати руске војне базе, но тко зна што све може постати циљ ако им се таква опција одобри - и Руси тврде да "не циљају цивиле" па опет сваког дана гледамо погођене стамбене зграде), могу бити руски Рубикон јер он негде ипак мора постојати. Добро, може се аргументирати да је "угроза конвенционалним оружјем" више нешто попут масовни упад страних војски на руску територију, но ко може рећи са сигурношћу?
Ту је и четврти разлог зашто план Зеленског за далеке ударе на Русију није добар - руска блокада у виду подизања улога. Наиме, кад се расправа захуктала и кад су се појавиле неслужбене информације да западне земље (пре свега САД, Британија и Француска) само што нису одобриле Украјини такву опцију, огласио се руски председник Владимир Путин рекавши да би то довело равно до директног сукоба између Русије и НАТО-а.
Можда Зеленски то није очекивао, но ово упозорење из Москве некако је брзо охладило наговештај да би Украјини ускоро требало бити одобрено гађање по Русији.
Дакле, што ако Зеленски на крају ипак не добије то одобрење? Што ако се Бајден буде опирао идеји до краја? Под условом да се стварно и опире, а не да глуми као Олаф Шолц који мисли да је мањи "грех" слати тенкове у Украјину (који завршавају и на руском територију, у Курску) ако то ради уз одређену одгоду. Врло је могуће да Зеленски неће добити "зелено светло" за своју идеју. Шта онда? Очито је да његов "План победе" има и точку Б, Ц, Д итд.
Зеленски је изградио имиџ војног председника који ни у којем случају неће преговарати с непријатељем. Наравно, то је илузија која је послужила сврси и у коначници Украјини осигурала огромне количине оружја. Зеленски ће свакако преговарати, чим му понестане животних линија која се протежу преко Атлантика. Бивши, можда и будући председник Трамп не износи без аргумента тврдњу да би он зауставио рат у Украјини "у року од 24 сата" - можда би му ипак требао који дан више, али му је јасно да Украјина неће и не може ратовати даље ако јој се запрети прекидом америчке помоћи.
Зеленски зна да у том тренутку нема друге него преговарати с Русијом. Руси би му притом вероватно дали олакшицу у виду да се преговори воде преко неке треће стране, односно посредника, пошто овај нипошто нема намеру сести с Путином за столом (тешко да и Путин има такву вољу). Не истиче украјински председник без везе у интервјуу за америчке медије како је "крај рата пуно ближе него што неки мисле". Такво што може рећи само ако има унапред дефинисану оквирну идеју како би овај рат завршио, а очито неће војним поразом нити једне нити друге стране.
Русија је спремна дуже ратовати, али опет не изгледа као да је Москва вољна с овим наставити у недоглед. Међутим, Русија се јесте преоријентисала на ратну економију што значи да, ако затреба, може водити овај рат још јако дуго. Али зашто би? Сви виде да Руси напредују на истоку Украјине, али то је ипак спор и врло инкременталан напредак. Тешко је уопште замислити колико би им требало да освоје, рецимо, целу регију Херсон, или пак да уђу у Одесу (иако су пробоји увек могући, а и веће мобилизације). Заправо постоји само један разлог због којег би Москва можда потпуно одбацила било какву идеју преговора те наставила ратовати у недоглед, а тиче се једне од тачака плана којег Зеленски још није представио јавности (наводно га прво жели презентирати Бидену, а требали би се састати сутра).
Наиме, према појединим изворима она задовољштина коју Украјина тражи у случају да се мора одрећи своје изгубљене територије, је брза улазница у НАТО савез.
Тешко је замислити да би Русија пристала на то. Заправо ово је сценарио у којем је Русија највише спремна на "бесконачни" рат, док се нешто не догоди да се отклони ширење НАТО-а (пад цијеле Украјине, раскол НАТО-а, нешто треће...). Но, Зеленски и његови савезници очигледно мисле да би Русија могла пристати на улазак Украјине у НАТО. Није немогуће, али ипак јако тешко замисливо кад се зна да је украјинска тенденција уласка у НАТО заправо и један од главних, ако не и најглавнији разлог зашто је дошло до инвазије у фебруару 2022. Претходне јесени Владимир Путин дао је америчком председнику Џоу Бајдену врло једноставан ултиматум - или ће Украјина одустати од НАТО-а (и НАТО од Украјине) или неће завршити добро. На крају није завршило добро.
Свашта је од онда Кремљ причао гледе повода за рат у Украјини, али у геополитичком смислу украјинско чланство у НАТО-у најважнији је аспект.
Да су којим случајем руске снаге окупирале цијелу украјинску обалу, до Придњестровља и даље до Румуније, онда би се већ можда нешто могло и разговарати по том питању, можда уз неки већи временски почек. Али овако је то скоро незамисливо јер у противном би градови попут Одесе, Миколајева и Кривог Риха постали тешке НАТО војне базе. Останком без тампон зоне - што је заправо требала бити улога Украјине након распада СССР-а, али коју су поткопали и Запад и Руси - "приљубили" би се Русија и НАТО (иако већ граниче у Финској, Латвији и Естонији, односно и Литви и Пољској ако рачунамо Каљининград), то пак значи да се идући рат више не би водио ни преко посредника ни преко туђе територије, јер га више не би било, а то је итекако неугодан сценарио.
Извор: Србија Данас/Адванце.хр