Beogradska umetnica Aja Jung o predstojećem festivalu i tome šta najviše voli u rodnom gradu
Direktorka Beogradskog festivala igre Aja Jung smatra da nije uvek pitanje novca, već umetničkih ideja i menadžerskih odgovornosti
Sa Ajom Jung, rođenom Beograđankom i direktorkom Beogradskog festivala igre, razgovarali smo o predstojećem festivalu, kulturnom životu Beograda i tome šta najviše voli u svom rodnom gradu.
Iskreno, ni sama nisam verovala da ćemo stići do 16. godine. Niko nije ni pomislio da će Beograd postati mesto odmeravanja kreativnosti najvećih koreografskih zvezda i da će istovremeno imati onu vrstu uticaja koji je potreban za najavljivanje mladih umetnika… Nismo znali ni da će nam se dogoditi naslovi u svetskoj štampi, da će publika ovde dolaziti zbog festivala igre, a svetski producenti tražiti predstave za neke buduće angažmane... Ovih dana sam čula da Mihail Barišnjikov nastupa polovinom marta u Beču sa predstavom o Brodskom. Taj isti komad, beogradska publika je gledala pre tačno dve godine u Pozorištu na Terazijama, u okviru 14. Beogradskog festivala igre. O tome govorimo! Ako možete da pozovete Barišnjikova, Naharina, Kilijana ili Šerkaujia da sa svojim radovima prvo dođu i nastupe u Beogradu, onda znate da ste u okvirima svog posla i profesije uradili nešto po čemu je vaš grad postao bolji. Ili bar drugačiji!
Bavimo se emocijama. Onim najtananijim i najvrednijim. Emocijama koje čine život, i koje nas čine živima. Otkrijte koreografske radove koje smo odabrali, jer oni služe obnovi najboljih ljudskih osećanja! Imamo 16 trupa koje stižu iz Antverpena, Haga, Nanta, Montreala, Seula, Johanesburga, Rima, Liona, Frankfurta, Barselone, Grenobla, Tel Aviva, Štutgarta, Filadelfije i Drezdena. Među gostima, kojih je ove godine preko 300, imamo bezbroj različitih nacionalnosti i kultura, zanimljivih životnih i umetničkih iskustava. Igra je danas umetnost koja najviše putuje, i u tome je ogromna prednost igrača.
Sve je spremno za 47. FEST: Očekuje nas više od 500 projekcija i čak 125 premijernih filmova
Verujem da mnogi nisu svesni ugleda koji Beogradski festival igre uživa u svetu. Pored legitimnog neznanja ili nezainteresovanosti za svetske pozorišne prilike i stremljenja, nahvatalo se kod nas i mnogo čudne zajedljivosti. Ja dobro kapiram koliko su vetrovi jaki ovde gde smo se popeli, i veoma sam ponosna što im sa osmehom prkosimo. Beogradski festival igre je dokaz da se čuda dešavaju uz mnogo rada, entuzijazma, hrabrosti i energije… I na vrh noža - sreće! Naš tim je jako mali. Ukupno nas ima tri, ponekad četiri žene… Svaka radi iz svoje sobe, sa svog kompjutera, i tako punih sedamnaest godina za šesnaest godina festivala.
Beograd ima svoje brendove i iskorake koji se mogu svrstati u sam vrh svetskih umetničkih dometa. Međutim, to još uvek ne znači da je pozicioniran kao centar ozbiljnih i kontinuiranih umetničkih sadržaja. Važno je napraviti razliku između kulture i zabave. Mi nažalost decenijama nemamo relevantnu operu i balet, sopstvene trupe savremene igre, zanimljivog fizičkog i eksperimentalnog teatra… Nedostaju nam pozorišni komadi koji bi bili zanimljivi selektorima u Edinburgu i Avinjonu, kao i umetnici koji od muzeja, galerija i umetničkih prostora kreiraju mesta koja nikada ne spavaju… Mislim da sve može da bude mnogo bolje. Nije uvek pitanje novca, već umetničkih ideja i menadžerskih odgovornosti.
BEOGRAĐANI DOBIJAJU NOVI ''KUĆNI RED'': Nema više žurki do pet ujutru!
Ništa nije isto. Ali nakon dve decenije, ni mi nismo isti… Za početak, bilo bi važno da se prekine sa rušenjima i takozvanim rekonstrukcijama po Dorćolu i starim delovima grada, zaustavi seča drveća, zauvek skinu grafiti sa fasada... Verujem da bi mnogo moglo da se uradi, uz malo strogih zakona i malo dobrog ukusa.
Parče neba iznad Francuske ulice.
