Београдска уметница Аја Јунг о предстојећем фестивалу и томе шта највише воли у родном граду

Са Ајом Јунг, рођеном Београђанком и директорком Београдског фестивала игре, разговарали смо о предстојећем фестивалу, културном животу Београда и томе шта највише воли у свом родном граду.

Искрено, ни сама нисам веровала да ћемо стићи до 16. године. Нико није ни помислио да ће Београд постати место одмеравања креативности највећих кореографских звезда и да ће истовремено имати ону врсту утицаја који је потребан за најављивање младих уметника… Нисмо знали ни да ће нам се догодити наслови у светској штампи, да ће публика овде долазити због фестивала игре, а светски продуценти тражити представе за неке будуће ангажмане... Ових дана сам чула да Михаил Баришњиков наступа половином марта у Бечу са представом о Бродском. Тај исти комад, београдска публика је гледала пре тачно две године у Позоришту на Теразијама, у оквиру 14. Београдског фестивала игре. О томе говоримо! Ако можете да позовете Баришњикова, Нахарина, Килијана или Шеркаујиа да са својим радовима прво дођу и наступе у Београду, онда знате да сте у оквирима свог посла и професије урадили нешто по чему је ваш град постао бољи.  Или бар другачији!   

Бавимо се емоцијама. Оним најтананијим и највреднијим. Емоцијама које чине живот, и које нас чине живима. Откријте кореографске радове које смо одабрали, јер они служе обнови најбољих људских осећања! Имамо 16 трупа које стижу из Антверпена, Хага, Нанта, Монтреала, Сеула, Јоханесбурга, Рима, Лиона, Франкфурта, Барселоне, Гренобла, Тел Авива, Штутгарта, Филаделфије и Дрездена. Међу гостима, којих је ове године преко 300, имамо безброј различитих националности и култура, занимљивих животних и уметничких искустава. Игра је данас уметност која највише путује, и у томе је огромна предност играча. 

Све је спремно за 47. ФЕСТ: Очекује нас више од 500 пројекција и чак 125 премијерних филмова

Верујем да многи нису свесни угледа који Београдски фестивал игре ужива у свету. Поред легитимног незнања или незаинтересованости за светске позоришне прилике и стремљења, нахватало се код нас и много чудне заједљивости. Ја добро капирам колико су ветрови јаки овде где смо се попели, и веома сам поносна што им са осмехом пркосимо. Београдски фестивал игре је доказ да се чуда дешавају уз много рада, ентузијазма, храбрости и енергије… И на врх ножа - среће! Наш тим је јако мали. Укупно нас има три, понекад четири жене… Свака ради из своје собе, са свог компјутера, и тако пуних седамнаест година за шеснаест година фестивала. 

Београд има своје брендове и искораке који се могу сврстати у сам врх светских уметничких домета. Међутим, то још увек не значи да је позициониран као центар озбиљних и континуираних уметничких садржаја. Важно је направити разлику између културе и забаве. Ми нажалост деценијама немамо релевантну оперу и балет, сопствене трупе савремене игре, занимљивог физичког и експерименталног театра… Недостају нам позоришни комади који би били занимљиви селекторима у Единбургу и Авињону, као и уметници који од музеја, галерија и уметничких простора креирају места која никада не спавају… Мислим да све може да буде много боље. Није увек питање новца, већ уметничких идеја и менаџерских одговорности.       

БЕОГРАЂАНИ ДОБИЈАЈУ НОВИ ''КУЋНИ РЕД'': Нема више журки до пет ујутру!

Ништа није исто. Али након две деценије, ни ми нисмо исти… За почетак, било би важно да се прекине са рушењима и такозваним реконструкцијама по Дорћолу и старим деловима града, заустави сеча дрвећа, заувек скину графити са фасада... Верујем да би много могло да се уради, уз мало строгих закона и мало доброг укуса. 

 Парче неба изнад Француске улице.