Svetislav je jedan od NAJMLAĐIH DOKTORA NAUKA u istoriji Fizičkog fakulteta, a pre 24 godine bio je u IZBEGLIČKOJ KOLONI

Svetislav Mijatović (28) je jedan od najmlađih doktora nauka u istoriji Fizičkog fakulteta u Beogradu. Sa samo 4 godine napustio je rodnu Slavoniju i našao se izbegličkoj koloni. Ipak, to ga nije omelo na putu uspeha, a evo kako on to objašnjava:

- Ukoliko osoba odabare da se bavi onim što voli i što joj leži onda nije teško postići određene uspehe. Obzirom da sam ja odabrao da se bavim onim što zaista volim tako je i celo moje studiranje proteklo uživajući u radu. Takođe, dobra organizacija obaveza, kao i uklapanje stvari koje nisu vezane za posao je veoma bitno postići. Tako da bih zaključio da zaista nije bilo teško i voleo bih kada bi svako mogao da prođe to jedinstveno iskustvo života u studentskom domu i uporedo bavljenja onim što voli - kaže Svetislav.

Matematičku gimaziju je završio pre vremena, a za ljubav prema fizici je zaslužna jedna profesorka.

- Ljubav prema fizici je najviše potekla od profesorke iz srednje škole, ali nekako od malena je bila tu ljubav prema prirodnim naukama i matematici, samo je trebalo kanalisati na ono iz tog skupa što mi je najpribližnije, a to je bila fizika. Matematička gimnazija nije teška škola za one kojima idu od ruke matematika, fizika, informatika, tako da ja ne smatram prevelikim uspehom ubrzano završavanje te škole - kaže naš sagovornik.

Izbegličke kolone se slabo seća, ali pamti da su njegovi roditelji bili u izuzetno teškom položaju, sa dvoje male dece i bez ikakve materijalne potpore.

- Međutim oni nijednog trenutka nisu odustali i gledali su kako da situaciju takvu kakva jeste naprave što boljom. Taj stav su u veliko meri preneli na mene, tako da je to ono što je bitno uticalo na moj život, rekao bih.

Pre nekoliko godina sa drugovima dobija posao u Budimpešti, ali se nakon samo 6 meseci vraća u Srbiju.

- Iako su materijalni uslovi tamo bili neuporedivo bolji, meni je falila atmosfera u Srbiji i Beogradu, kao i najbliži ljudi. Sa druge strane, oduvek sam imao želju da pomognem u funkcionisanju naučnog i obrazovnog sistema u zemlji, tako da sve to u kombinaciji je rezultiralo mojim povratkom.

Iako je mnogo putovao, Beograd mu je i dalje omiljeni.

- Međutim, ja i nisam u stalnom kontaku sa rođenim Beograđanima, ono što me zaista veže za njega jesu ljudi, koji su kao i ja, došli sa strane i bili u studentskim domovima, oblikujući tako svoj život kulturama i običajama širom zemlje. Ta kombinacija je ono što u njemu najviše volim. Ukoliko se misli na geografsku odrednicu onoga što najviše volim onda je to dorćolski kej, kao i kafane Mali šaran i Šindra.

Ono što bi zaista želeo da učini za našu prestonicu jeste da pomogne koliko je god moguće da obrazovni sistem bude na uzlaznoj putanji. To je, kako kaže, najbitnije za funkcionisanje i budućnost jednog društva.