VELIKI GRAD PO MERI MALOG ČOVEKA - autorski tekst Gorana Vesića

Tokom prvomajskih praznika pročitao sam monografiju o Vladi Iliću „Prvi moderni gradonačelnik Beograda” iz pera Saše Z. Stankovića. Mnogo sam naučio o Vladi Iliću, verovatno najbogatijem Srbinu između dva svetska rata, jednom od vodećih poslovnih ljudi u Evropi, vlasniku petnaestak tekstilnih fabrika u Beogradu, Leskovcu, Zrenjaninu i Karlovcu i gradonačelniku Beograda od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine. Ono što je za modernizaciju i razvoj Beograda u periodu od 1964. do 1974. godine predstavljao gradonačelnik Branko Pešić, to je za period između dva svetska rata bio Vlada Ilić. Period u kome je Ilić vodio Beograd ostaće upamćen kao „zlatno doba” razvoja našeg grada koje je grubo prekinuto ratom i bombardovanjem 1941. godine.

Ilić je bio privrednik ali se kao prvi čovek Beograda pokazao izuzetno sposobnim za vođenje javnih poslova. Sproveo je reforme u gradskoj opštini, umanjio cenu električne energije i na taj način uticao na razvoj zanatskih radionica. Sredio je finansije Beograda i tako omogućio javne radove velikih razmera. Rešavao je socijalne probleme, gradio radničke stanove, zdravstvene ustanove, dečja prihvatilišta, škole i parkove. Ilić je sproveo planski razvoj Beograda i formirao Savetodavni komitet za uređenje i ulepšavanje Beograda. Ustanovio je i Tehničku direkciju Beograda koja je donela prvu Uredbu o zaštiti beogradskih starina. Tako su stvoreni uslovi da se čuvaju spomenici kulture Beograda. Kada je izabran za gradonačelnika njegov program je žestoko kritikovan u opozicionoj štampi kao širenje „nerazumnog budžetskog optimizma”. „To je po mom mišljenju, a i po mome dosadašnjem iskustvu, jedini put koji vodi uspehu. Njemu se može na prvi pogled zameriti samo jedno, a to je dug. Međutim, mi ćemo se odmah potruditi, i u tome ćemo uspeti, da ga znatno skratimo”, poručio je Ilić. Posle nekoliko godina, svi su mogli da se uvere da je Ilić bio u pravu. Beograd, koji je naglo rastao, vodio je domaćinski kao i svoje fabrike. Vilu u kojoj je živeo nije izgradio na Dedinju već u krugu svoje fabrike gde je gradio i stanove za radnike među prvima u Evropi.

Tokom Ilićevog mandata izgrađen je novi most preko Save koji je poneo ime „Most Viteškog kralja Aleksandra I“. Na stubovima ovog mosta, koji je srušila jugoslovenska vojska u aprilu 1941. godine, sagrađen je Brankov most kako su ga nazvali Beograđani. Otvorio je i drumsko - železnički most preko Dunava, koji je spojio Beograd i Pančevo, nazvan „Kralj Petar II“. Dok je Ilić bio gradonačelnik Beograda počela je izgradnja Hrama Svetog Save, a izgrađeni su Gradska poliklinika, Gradska bolnica, Glavna pošta, Dom Narodne skupštine, Vukov spomenik... Zajedno sa kraljicom Marijom Karađorđević radio je na zaštiti dece. Izgrađeni su Dom dečje zaštite u Zvečanskoj ulici i Univerzitetska dečja poliklinika u Tiršovoj. Beograd je finansirao 19 udruženja koja su se bavila zaštitom dece, dva dečja dispanzera, šest savetovališta za odojčad i izgradnju porodilišta. „Ono što mi naročito ispunjava dušu radošću, to je fakat, da smo dečiju smrtnost u Beogradu poslednjih godina smanjili na polovinu”, govorio je Ilić.

Ilić je imao viziju razvoja grada ali i hrabrost i znanje da je sprovede. Uspostavio je tramvajsku vezu između Beograda i Zemuna. Otvorio je Sajmište, koje je postalo ekonomski stub novog balkanskog velegrada, na kome je svoje proizvode izlagalo 17 najrazvijenijih industrijskih zemalja. Tamo su organizovani sajmovi automobila i vazduhoplovstva, a na štandu Simensa Beograđani su mogli prvi put da vide televiziju. Beograd je poslednjih dana njegovog mandata, 3. septembra 1939. godine, bio domaćin trke tadašnje Formule 1 koja je održana na stazi oko Beogradske tvrđave. Nasipanje novobeogradske savske obale započelo je za vreme Vlade Ilića koji je planirao da na Novom Beogradu izgradi naselje za pola miliona ljudi, što se dogodilo dve decenije kasnije. Beograd, dok ga je on vodio, po broju stanovnika ali i po snazi industrije prestigao je Zagreb postavši finansijsko i poslovno središte Balkana. Vlada Ilić je postavio temelje evropskog Beograda.

Zološki vrt, koji je otvoren 11. jula 1936. godine, izgradio je Vlada Ilić od svojih para i na svom imanju. Vrt je tada bio dvostruko veći nego danas i prostirao se sve do Nebojšine kule. Otvarajući Zoološki vrt Ilić je rekao da Beogradu „ostavlja otvorenu knjigu, da iz nje uči, i da će sudbina vrta zavisiti od razumevanja Beograđana”. Donacijom gradonačelnika Ilića 1936. godine kupljen je i američki aligator Muja, danas najstariji stanovnik Vrta.

Vlada Ilić je 1945. godine osuđen na deset godina zatvora, sve fabrike su bile nacionalizovane a imovina konfiskovana. Razlog za osudu je bila činjenica da su njegove „fabrike radile tokom rata” iako su nacisti u njima, kao i drugim fabrikama, postavili svoje uprave. Za nove vlasti, vodeći industrijalac Kraljevine, bio je klasni neprijatelj koji je morao da bude uništen. Od smrtne kazne spasao ga je lično Vinston Čerčil. Proveo je sedam godina u zatvoru, a jedno vreme je pod prinudom čistio beogradske ulice kako bi bio dodatno ponižen. I taj posao je radio sa ponosom, kao što je sa ponosom vodio Beograd. Nekoliko meseci pošto je pušten iz zatvora umro je u mansardi svog rođaka u teškom siromaštvu. Sahranili su ga njegovi radnici koji su mu donosili pakete sa hranom dok je bio u zatvoru. 

Teška nepravda naneta ovom čoveku donekle je ispravljena 2009. godine kada je Vlada Ilić rehabilitovan. Beograd mu duguje mnogo više. Ne samo da ga se sećamo već i da sledimo njegove i danas aktuelne planove. Recimo Ilićevu ideju o razvoju grada:
„Poznata je činjenica da je Beograd grad malog čoveka. Dužnost svih nas je da ga učinimo gradom velike industrije, velike trgovine, velikih poslovnih i finansijskih transakcija”.