OTVORENO PISMO ALEKSINE MAME: Drug više ne sme biti meta, a ja sam dužna da ispunim obećanje Aleksi
Rešila sam da napišem jedno iskreno otvoreno pismo svim roditeljima i deci koji su na svojoj koži osetili posledice vršnjačkog nasilja,da ga obojim optimizmom i verom da će zasta doći taj dan kada ćemo poručiti svima, da smo učinili možda veliki pomak ne tapkajući u mestu, već čineći sve što jedno ljudsko biće može i sme, da nasilja u školama nema.
Da li to možemo?
Onog dana kada je Aleksa odneo sa sobom deo mog sna, nadanja i vere rešila sam da tonući u samoću čemer i jad neću pomoći ni sebi a ni svojoj porodici. Postoje zore i sutoni koji su uvek obasjani njegovim osmehom. Postoje dani za suze i po koji osmeh, za sećanja i prošlost, ali je baš svaki dan uistinu borba za Aleksinu pravdu kao pouka i poruka onima koji nisu hteli, želeli, koji su kriminalno ne postupali, kršili zakone i propise i koji se i dan danas rugaju našoj tragediji.
Odlučila sam da borba za pravdu u moru svakodnevnih nepravdi koje se odnose na vršnjačko nasilje budu smernica mog daljeg života i da svako zlostavljano dete posmatram kao svoje - KAO ALEKSU, a da svakog prosvetnog radnika koji bukvalno žmuri na nasilje nad detetom upozorim da ne dozvoli sebi da nosi teret svojih propusta, koji u najgorem slučaju mogu biti fatalni.
Kada mi dete napiše pismo u kome moli za pomoć i savet, u zavisnosti od težine problema vrlo često prošetam po kući da ispraznim bes, nemoć, bol i tugu. Jedno od poslednjih pisama glasilo je : Pomozite mi, mene tuku u školi!
Nisu bitnije fotelje od duše deteta
Posmatram već godinama da niko ne želi da se uhvati u koštac sa tim problemom, toliko puta slušali smo nerealne podatke o tome da je nasilja manje, da smo spremni da mu se suprotstavimo, ali ga najradije zataškavamo. Tokom godine smenjivala su se prepucavanja ko je kriv da li deca, roditelji ili prosvetni radnici.... Stvorio se lavirint i suparništvo, suprotni zavađeni tabori u kojima opet stradaju DECA.
Projekat Drug nije meta deo je mog ličnog i profesionalnog života. Podržali smo vaš rad jer je dvojako usmeren i na reakciju i prevenciju što se na najfatalniji način odsustva svega može videti u Aleksinom slučaju. Na žalost, Aleksa nije jedino stradalo dete, obuzima me i tuga i bes kada bih samo krenula da nabrajam decu koja su stradala kao žrtve svojih nazovi drugova. Mislim da o nasilju mora da govori javno, nisu bitnije fotelje od duše deteta. Nije rešenje problema to što ćeš olako i ovlaš dati objašnjenje da si radio po protokolu, a u većini slučajeva ne znaš šta je u njemu sadržano.
Drago mi je da je projekat Drug nije meta pokazao i primere dobre prakse i nadam se da ćemo svi zajedno motivisati i ostale, da škole postanu bezbedno mesto za decu. Imala sam nekoliko puta priliku da dobijem fotografije, performanse, dramske predstave u kojima su timovi nastavnika zajedno sa decom poslali jasnu poruku, podrška Aleksinom zakonu, kao i Meti.
