ОТВОРЕНО ПИСМО АЛЕКСИНЕ МАМЕ: Друг више не сме бити мета, а ја сам дужна да испуним обећање Алекси
Решила сам да напишем једно искрено отворено писмо свим родитељима и деци који су на својој кожи осетили последице вршњачког насиља,да га обојим оптимизмом и вером да ће заста доћи тај дан када ћемо поручити свима, да смо учинили можда велики помак не тапкајући у месту, већ чинећи све што једно људско биће може и сме, да насиља у школама нема.
Да ли то можемо?
Оног дана када је Алекса однео са собом део мог сна, надања и вере решила сам да тонући у самоћу чемер и јад нећу помоћи ни себи а ни својој породици. Постоје зоре и сутони који су увек обасјани његовим осмехом. Постоје дани за сузе и по који осмех, за сећања и прошлост, али је баш сваки дан уистину борба за Алексину правду као поука и порука онима који нису хтели, желели, који су криминално не поступали, кршили законе и прописе и који се и дан данас ругају нашој трагедији.
Одлучила сам да борба за правду у мору свакодневних неправди које се односе на вршњачко насиље буду смерница мог даљег живота и да свако злостављано дете посматрам као своје - КАО АЛЕКСУ, а да сваког просветног радника који буквално жмури на насиље над дететом упозорим да не дозволи себи да носи терет својих пропуста, који у најгорем случају могу бити фатални.
Када ми дете напише писмо у коме моли за помоћ и савет, у зависности од тежине проблема врло често прошетам по кући да испразним бес, немоћ, бол и тугу. Једно од последњих писама гласило је : Помозите ми, мене туку у школи!
Нису битније фотеље од душе детета
Посматрам већ годинама да нико не жели да се ухвати у коштац са тим проблемом, толико пута слушали смо нереалне податке о томе да је насиља мање, да смо спремни да му се супротставимо, али га најрадије заташкавамо. Током године смењивала су се препуцавања ко је крив да ли деца, родитељи или просветни радници.... Створио се лавиринт и супарништво, супротни завађени табори у којима опет страдају ДЕЦА.
Пројекат Друг није мета део је мог личног и професионалног живота. Подржали смо ваш рад јер је двојако усмерен и на реакцију и превенцију што се на најфаталнији начин одсуства свега може видети у Алексином случају. На жалост, Алекса није једино страдало дете, обузима ме и туга и бес када бих само кренула да набрајам децу која су страдала као жртве својих назови другова. Мислим да о насиљу мора да говори јавно, нису битније фотеље од душе детета. Није решење проблема то што ћеш олако и овлаш дати објашњење да си радио по протоколу, а у већини случајева не знаш шта је у њему садржано.
Драго ми је да је пројекат Друг није мета показао и примере добре праксе и надам се да ћемо сви заједно мотивисати и остале, да школе постану безбедно место за децу. Имала сам неколико пута прилику да добијем фотографије, перформансе, драмске представе у којима су тимови наставника заједно са децом послали јасну поруку, подршка Алексином закону, као и Мети.