ČOVEK KOJEM JE PATRIJARH PAVLE POLJUBIO RUKU I URUČIO ORDEN! Ljuban je jedini preživeo masakr ustaša u Glini
Ljuban Jednak (1916-1997) bio je jedini preživeli svedok pokolja u pravoslavnoj crkvi u Glini
U Hrvatskoj u Glini se nalazila srpska crkva u kojoj su 1941. godine ustaše počinile jedan od najmonstruoznijih zločina u kojem je svirepo ubijeno više od 1.700 Srba. Ljuban Jednak je bio jedini preživeli Srbin ovog pokolja.
KAO DA NAM NIJE DOSTA KORONE - DOLAZI DO MEGA SUDARA DVA PIKA! Kovid i ambrozija, ko je ugrožen i kako se zaštititi?
KATAKLIZMA NA ZAPADU SRBIJE: Izlili se bujični potoci u selima, a ponovo potop i na gradskim ulicama (FOTO/VIDEO)
"UVEK SE JAVLJAO GDE JE I ŠTA RADI" Brat nestalog Veljka očajan, moli za pomoć - nema ga već pet dana (FOTO)
Ljuban Jednak (1916-1997) bio je jedini preživeli svedok pokolja u pravoslavnoj crkvi u Glini. Zajedno sa još 1.763 Srba iz Gline i okoline bio je zatvoren u glinskoj crkvi Presvete Bogorodice 29. jula 1941. kada su ih hrvatske ustaše uhapsile i dovele u crkvu, a potom se svirepo iživljavale noževima (srbosek), maljevima i drugim hladnim oružjem.
Posle Drugog svetskog rata, Ljuban Jednak je svedočio na sudu u Zagrebu o svim užasima koje je video i preživeo u glinskoj crkvi, da bi se početkom 1990-ih, ponovo našao na udaru proustaškog režima strahujući ponovo za svoj život i imovinu, a onda i u avgustu 1995. za vreme "Oluje" došao u Srbiju sa kolonom od 250.000 Srba Krajišnika.
Kako je pre nekoliko godina pričala Dušanka (Jednak) Zorić ćerka Ljubana Jednaka, ona još čuva očevu belu košulju iz 1991. koju su pripadnici hrvatske paravojske izrešetali u ormaru. A, o očevom sećanju na pokolj u Glini 1941. ispričala je:
- Otac mojoj braći Stevi i Dušanu, i meni, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali smo mi krišom slušali kada je o tome pričao novinarima koji su, posle Drugog svetskog rata, dolazili u našu kuću u Glini. Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo je već bilo na stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, 'blago' prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju... Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti. Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge - ispričala je Ljubanova ćerka.
Smrt ga je, kako je ispričala Dušanka, i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.
- 'Jesi li i ti živ?', pitao je oca tada još jedan preživeli. Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. Njegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile.
Dušanka je ispričala i da su njenom ocu, kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata nudili mnogo: da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude svoj na svome, u Glini.
- Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čiji smo bili svedoci. Nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Tako ponosan završio je život ovde u Beogradu, 5. maja 1997. godine, gotovo bez igde ičega. Bio je prognanik u koloni koja je u zloglasnoj 'Oluji' krenula put Srbije, uveče 4. avgusta 1995. - rekla je ona.
Samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika koji su bežali pred "Olujom", Ljuban Jednak je u Glini primio Orden Svetog Save prvog reda koji mu je uručio patrijarh Pavle.
- Tada je patrijarh Pavle pred svima prisutnima, mog dedu Ljubana poljubio u ruku. Mi taj Orden i danas s ponosom čuvamo u našoj kući. Ima posebno mesto. Živeli smo zajedno u Glini, kuća do kuće. Šta je sve prošao, saznali smo i sestra i ja tek u školi na času istorije. Kako smo samo od tada ponosni na njega. I što smo stariji sve nam je jasnije s kakvim je sećanjem pola veka živeo u Glini. Ali jedva ju je napustio 4. avgusta 1995. Nije mu bilo lako kad smo pred 'Olujom' izbegli u Beograd. Polako je venuo. Znamo da je umro od tuge... - ispričao je Srđan Jednak, Ljubanov unuk.
Verovao je Ljuban Jednak, tog avgusta 1995, po rečima njegove ćerke Dušanke, da će se za dva dana vratiti u Glinu, ali nije bilo tako... Preminuo je nepune dve godine kasnije u Beogradu.
