ЧОВЕК КОЈЕМ ЈЕ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПОЉУБИО РУКУ И УРУЧИО ОРДЕН! Љубан је једини преживео масакр усташа у Глини
Љубан Једнак (1916-1997) био је једини преживели сведок покоља у православној цркви у Глини
У Хрватској у Глини се налазила српска црква у којој су 1941. године усташе починиле један од најмонструознијих злочина у којем је свирепо убијено више од 1.700 Срба. Љубан Једнак је био једини преживели Србин овог покоља.
КАО ДА НАМ НИЈЕ ДОСТА КОРОНЕ - ДОЛАЗИ ДО МЕГА СУДАРА ДВА ПИКА! Ковид и амброзија, ко је угрожен и како се заштитити?
КАТАКЛИЗМА НА ЗАПАДУ СРБИЈЕ: Излили се бујични потоци у селима, а поново потоп и на градским улицама (ФОТО/ВИДЕО)
"УВЕК СЕ ЈАВЉАО ГДЕ ЈЕ И ШТА РАДИ" Брат несталог Вељка очајан, моли за помоћ - нема га већ пет дана (ФОТО)
Љубан Једнак (1916-1997) био је једини преживели сведок покоља у православној цркви у Глини. Заједно са још 1.763 Срба из Глине и околине био је затворен у глинској цркви Пресвете Богородице 29. јула 1941. када су их хрватске усташе ухапсиле и довеле у цркву, а потом се свирепо иживљавале ножевима (србосек), маљевима и другим хладним оружјем.
После Другог светског рата, Љубан Једнак је сведочио на суду у Загребу о свим ужасима које је видео и преживео у глинској цркви, да би се почетком 1990-их, поново нашао на удару проусташког режима страхујући поново за свој живот и имовину, а онда и у августу 1995. за време "Олује" дошао у Србију са колоном од 250.000 Срба Крајишника.
Како је пре неколико година причала Душанка (Једнак) Зорић ћерка Љубана Једнака, она још чува очеву белу кошуљу из 1991. коју су припадници хрватске паравојске изрешетали у ормару. А, о очевом сећању на покољ у Глини 1941. испричала је:
- Отац мојој браћи Стеви и Душану, и мени, никада није причао о масакру у Глини, али смо ми кришом слушали када је о томе причао новинарима који су, после Другог светског рата, долазили у нашу кућу у Глини. Имао је 26 година када су га усташе ухапсиле, везале му руке жицом и одвеле га у Цркву Пресвете Богородице. Тамо је већ било на стотине Срба, које су тако везане малтретирали, палили им бркове и косу, 'благо' пререзивали гркљан и терали их тако полузаклане да певају... Мртве су бацали украј цркве, а над живима се иживљавали до бесвести. Око поноћи, први пут су почели мртве да бацају у камионе, како би их превезли до пет километара удаљене јаме у коју су их бацали. Тај њихов одлазак тата је искористио да се са стране где су били живи пребаци међу мртве. Био је измучен толико да нису приметили да је жив, па су га са следећом групом мртвих бацили на камион. У јами су усташе, како је причао, мртве Србе поново пробадали бајонетима или су пуцали у њих. Тада су и оца ранили у кључну кост и ногу. Један усташа је чак стајао ногом на њему док је пробадао друге - испричала је Љубанова ћерка.
Смрт га је, како је испричала Душанка, и тада заобишла, јер су усташе отишле по још мртвих, а јаму су оставиле незатрпану.
- 'Јеси ли и ти жив?', питао је оца тада још један преживели. Извукли су се из јаме, и тако рањени заједно стигли до кукуруза, где су се растали. Сутрадан, оца је нашао ујак Павле Лончар, код ког је био шест месеци, а потом је отишао у партизане. Његовог друга из јаме усташе су врло брзо ухватиле и убиле.
Душанка је испричала и да су њеном оцу, као носиоцу Партизанске споменице и једином преживелом у масакру, после рата нудили много: да живи у Загребу или Београду, а дијаспора му је нудила да се пресели у Америку, али он је желео да буде свој на своме, у Глини.
- Живео је мирно дању, иако је деценијама имао тешке ноћне море, чији смо били сведоци. Никога није мрзео, био је поносан и живео је за своју децу и унучад. Тако поносан завршио је живот овде у Београду, 5. маја 1997. године, готово без игде ичега. Био је прогнаник у колони која је у злогласној 'Олуји' кренула пут Србије, увече 4. августа 1995. - рекла је она.
Само четири дана пре него што ће се наћи у тој колони страдалника који су бежали пред "Олујом", Љубан Једнак је у Глини примио Орден Светог Саве првог реда који му је уручио патријарх Павле.
- Тада је патријарх Павле пред свима присутнима, мог деду Љубана пољубио у руку. Ми тај Орден и данас с поносом чувамо у нашој кући. Има посебно место. Живели смо заједно у Глини, кућа до куће. Шта је све прошао, сазнали смо и сестра и ја тек у школи на часу историје. Како смо само од тада поносни на њега. И што смо старији све нам је јасније с каквим је сећањем пола века живео у Глини. Али једва ју је напустио 4. августа 1995. Није му било лако кад смо пред 'Олујом' избегли у Београд. Полако је венуо. Знамо да је умро од туге... - испричао је Срђан Једнак, Љубанов унук.
Веровао је Љубан Једнак, тог августа 1995, по речима његове ћерке Душанке, да ће се за два дана вратити у Глину, али није било тако... Преминуо је непуне две године касније у Београду.
