Da li smo svi posle smrti davaoci organa? Evo šta je PRAVA ISTINA
Od usvajanja Zakona o presađivanju organa u junu mesecu ove godine u delu medija i na društvenim mrežama traje kampanja u kojoj se tvrdi da od svih građana Srbije, koji to za života izričito ne zabrane, posle njihove smrti mogu da se uzimaju organi radi presađivanja.
Po navedenom zakonu, svi građani Srbije su potencijalni davaoci organa. Organi sa umrlog lica mogu se uzeti "ukoliko se punoletni poslovno sposobni davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pisanom obliku za života protivio". Međutim, čak i ako se lice koje je umrlo nije za života izjasnilo protiv to automatski ne znači da njegovi organi mogu da budu uzeti za presađivanje.
Član 23. stav prvi, Zakona o presađivanju organa kaže da to zavisi od njegovih najbližih srodnika. Ukoliko se roditelj, bračni partner ili punoletno dete umrlog tome "izričito usprotive", organi umrlog ne mogu da se uzimaju za presađivanje. Po istom stavu i vanbračni partner umrlog ima pravo da nakon dijagnostikovanja smrti zabrani uzimanje organa.
Ako umrlo lice nema bračnog ili vabračnog partnera, roditelja ili punoletno dete, pravo na zabranu presađivanja organa imaju rođaci iz drugog stepena srodstva, odnosno braća i sestre, čak i ako je u pitanju srodstvo samo preko jednog roditelja.
U slučaju da je umrlo lice maloletno, uzimanje organa dozvoljeno je samo uz pisani pristanak oba roditelja, a u slučaju da je živ samo jedan roditelj neophodan je njegov pisani pristanak.
Pre nego što pristupe uzimanju organa sa lica kod kojeg je utvrđena smrt, lekari i kordinator za darivanje ljudskih organa iz zdravstvene ustanove dužni su da provere da li postoji pristanak lica od kojeg se organi uzimaju ili njegovih najbližih srodnika, odnosno da li postoji ili nepostoji njihovo protivljenje.
Advokat Predrag Savić, predsednik nevladine organizacije "Kuća pravde Strazbur" u Beogradu, polazi od pretpostavke da se u donošenju ovog zakona država rukovodila najplemenitijim namerama, jer je nesporno da se presađivanjem organa mogu spasiti mnogi ljudski životi, ali smatra da su neke odredbe "na ivici žileta", jer se mogu tumačiti "i ovako, i onako", čak i kao ozbiljno kršenje ljudskih prava, pa bi ih trebalo precizirati.
- Kako ćemo znati i dokazati da li se neko pre smrti usmeno (us)protivio da mu budu uzeti organi? Šta ako se on usprotivio ili se usmeno usprotivio neko od najbližih srodnika, a medicinski radnici kažu da nije bilo "izričitog protivljenja". Ko će i kako dokazati šta je istina? O usmenom protivljenju ne ostaju tragovi, odnosno dokazi.
Savić upozorava da se mora precizirati i šta se misli pod pojmom "izričito protivljenje".
- To je preširoka formulacija, posebno za ovako osetljivo pitanje. Protivljenje ili postoji ili ne postoji – kaže Savić.
JOŠ JEDAN SUNČAN DAN: I dalje toplo za ovo doba godine, ali spremite se za NAGLI PREOKRET
On skreće pažnju na činjenicu da u većini slučajeva ljudi umiru bez prisustva nekog od bliskih članova familije, koji vest o smrti saznaju preko telefona ili telegrama.
- Kako neko ko je za vest o smrti člana familije saznao telefonskim pozivom može da sutra dokaže da je zabranio da se preminulom uzmu organi? Pa on ne može da dokaže s kim je iz zdravstvene ustanove razgovarao, a kamoli šta mu je rekao. Čak i ako zna s kim je razgovaao, a lice iz zdravstvene ustanove negira da je usmena zabrana stavljena, ostaje reč protiv reči – upozorava Savić.
On upozorava da je ovo i problem etičke prirode, koji duboko zadire u oblast ljudskih prava, jer je diskutabilno da li se izjašnjavanje o tako važnom pitanju kakvo je uzimanje organa od mrtve osobe može prepustiti nekom drugom, pa makar to bili i članovi njegove porodice.
- Možda je građanin bio izričito protiv toga, a srodnici se ne usprotive uzimanju njegovih organa. Šta ćemo ako srodnik preminulog s kojim je medicinska ustanova uspostavila kontakt i saopštila mu vest o smrti, izjavi da mogu da se uzmu organi, a posle se jave drugi članovi familije sa tvrdnjom da je izričita želja pokojnika bila da mu se telo ne dira?
Da bi se izbegli ovi i slični problemi, Savić smatra da je neophodno izmeniti Zakon o presađivanju organa tako da se u isti ugrade odredbe po kojima će svi građani Srbije biti obavezni da se pisano izjasne o tome da li njihovi organi mogu ili ne mogu da se koriste za presađivanje.
- Domove zdravlja treba zakonom obavezati da preko institucije izabranog lekara od svakog pacijenta uzmu pisanu izjavu po tom pitanju. To se može učiniti pri prvom sledećem pregledu. Da bi se izbegla mogućnost mahinacija, izjava bi se potpisivala u dva primerka. Jedan bi dobijao pacijent, a drugi bi ostajao u njegovom medicinskom kartonu.
Pratite nas i na instagramu.
