Да ли смо сви после смрти даваоци органа? Ево шта је ПРАВА ИСТИНА
Од усвајања Закона о пресађивању органа у јуну месецу ове године у делу медија и на друштвеним мрежама траје кампања у којој се тврди да од свих грађана Србије, који то за живота изричито не забране, после њихове смрти могу да се узимају органи ради пресађивања.
По наведеном закону, сви грађани Србије су потенцијални даваоци органа. Органи са умрлог лица могу се узети "уколико се пунолетни пословно способни давалац пре смрти томе није усмено или у писаном облику за живота противио". Међутим, чак и ако се лице које је умрло није за живота изјаснило против то аутоматски не значи да његови органи могу да буду узети за пресађивање.
Члан 23. став први, Закона о пресађивању органа каже да то зависи од његових најближих сродника. Уколико се родитељ, брачни партнер или пунолетно дете умрлог томе "изричито успротиве", органи умрлог не могу да се узимају за пресађивање. По истом ставу и ванбрачни партнер умрлог има право да након дијагностиковања смрти забрани узимање органа.
Ако умрло лице нема брачног или вабрачног партнера, родитеља или пунолетно дете, право на забрану пресађивања органа имају рођаци из другог степена сродства, односно браћа и сестре, чак и ако је у питању сродство само преко једног родитеља.
У случају да је умрло лице малолетно, узимање органа дозвољено је само уз писани пристанак оба родитеља, а у случају да је жив само један родитељ неопходан је његов писани пристанак.
Пре него што приступе узимању органа са лица код којег је утврђена смрт, лекари и кординатор за даривање људских органа из здравствене установе дужни су да провере да ли постоји пристанак лица од којег се органи узимају или његових најближих сродника, односно да ли постоји или непостоји њихово противљење.
Адвокат Предраг Савић, председник невладине организације "Кућа правде Стразбур" у Београду, полази од претпоставке да се у доношењу овог закона држава руководила најплеменитијим намерама, јер је неспорно да се пресађивањем органа могу спасити многи људски животи, али сматра да су неке одредбе "на ивици жилета", јер се могу тумачити "и овако, и онако", чак и као озбиљно кршење људских права, па би их требало прецизирати.
- Како ћемо знати и доказати да ли се неко пре смрти усмено (ус)противио да му буду узети органи? Шта ако се он успротивио или се усмено успротивио неко од најближих сродника, а медицински радници кажу да није било "изричитог противљења". Ко ће и како доказати шта је истина? О усменом противљењу не остају трагови, односно докази.
Савић упозорава да се мора прецизирати и шта се мисли под појмом "изричито противљење".
- То је преширока формулација, посебно за овако осетљиво питање. Противљење или постоји или не постоји – каже Савић.
ЈОШ ЈЕДАН СУНЧАН ДАН: И даље топло за ово доба године, али спремите се за НАГЛИ ПРЕОКРЕТ
Он скреће пажњу на чињеницу да у већини случајева људи умиру без присуства неког од блиских чланова фамилије, који вест о смрти сазнају преко телефона или телеграма.
- Како неко ко је за вест о смрти члана фамилије сазнао телефонским позивом може да сутра докаже да је забранио да се преминулом узму органи? Па он не може да докаже с ким је из здравствене установе разговарао, а камоли шта му је рекао. Чак и ако зна с ким је разговаао, а лице из здравствене установе негира да је усмена забрана стављена, остаје реч против речи – упозорава Савић.
Он упозорава да је ово и проблем етичке природе, који дубоко задире у област људских права, јер је дискутабилно да ли се изјашњавање о тако важном питању какво је узимање органа од мртве особе може препустити неком другом, па макар то били и чланови његове породице.
- Можда је грађанин био изричито против тога, а сродници се не успротиве узимању његових органа. Шта ћемо ако сродник преминулог с којим је медицинска установа успоставила контакт и саопштила му вест о смрти, изјави да могу да се узму органи, а после се јаве други чланови фамилије са тврдњом да је изричита жеља покојника била да му се тело не дира?
Да би се избегли ови и слични проблеми, Савић сматра да је неопходно изменити Закон о пресађивању органа тако да се у исти уграде одредбе по којима ће сви грађани Србије бити обавезни да се писано изјасне о томе да ли њихови органи могу или не могу да се користе за пресађивање.
- Домове здравља треба законом обавезати да преко институције изабраног лекара од сваког пацијента узму писану изјаву по том питању. То се може учинити при првом следећем прегледу. Да би се избегла могућност махинација, изјава би се потписивала у два примерка. Један би добијао пацијент, а други би остајао у његовом медицинском картону.
Пратите нас и на инстаграму.
